Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВЛ

643

Но себи се разуме, да у таким придикама и најревиоснијн ђак временом изгуби вољу. Не нотраје дуго, на и најсавеснији и најподузетнији почне помадо попуштати, док се најпосле сасвим не забатали; а несавеснима јету оиет лшва згода, да употребе такву коју прилику, како ће чак и законске наредбе изиграти и обићи. Тако се н. ир. дешава, да и оно мало практичног вежбања на лешинама н болесницима, које закон од ђака иште пре иего што му дозволи да иснпте полаже, не изврши оп сам, него — под његовим именом — друг му који. Шта више: на тај начин замењују се несавесни ђаци и при колоквијама, или служе један другоме као лажи — пацијенти ит.д. Има, дакле, стотииу начина, којима се несташни и несавесни ђаци служе, да својудужиост обпђу, па ипак до циља дођу.... а то је све могућно само онде, где је толика навала ученика, да се ни они међусобио не познају, а камо ли да их проФесор или азистенат свакога у главу зна. На тај начин може се десити — и често се дешава — да медицинар тачно и но пропису свој е студије сврши; да чак и своје докторске исиите лепо иоложи: па да ипак онда тек и сам увиди, како мало зна, и како му све то ваља наново учити, ако је рад, да се касније у пракси уме наћи. Код савесних и имућппјих то обичио и бива: — по годпну даиа и више узимају после испита, већ као свршеии доктори, нарочите курсеве код доцеиата и азистената; хоспитују на клиникама и одељењима ит.д., док се мало не дотерају — али ко хита, да што ире до зараде дође, како ће дуг платити (као што то обично бива); кога једва чека породица, да јој колико-толико помогне: тај много не пита, колико ће теоријске сиреме и практична искуства са школе понети, него још мокру диплому савија, те одмах онако неспреман и неумешан у народ пође. Је ли се једном (милом или силом) у ком лукративном положају учврстио — а то је код нас врло лако онда му много више и не треба : — онда ће се ретко кад сам сетити или усудити, да то меко и топло гнездо напусти, па да с времена на време који медицински Факултет (студија ради) иосети сем ако га у каквој нарочитој мисији држава не ношље. Да сам иде, то кошта новаца, времена и пацијеиата; то је скупа дангуба за практична лекара кад се може и без тога проћи: — кад пракса и онако иде 1 ). Ј ) Има лекара у Србији, који ио 10—20 (и више) година нису из земље издазили. Има их, који годинама чак ни у Београд не додазе, да што ново из своје струке виде. Ако таки лекар ције још за време свога ђаковања што научио, шта >1в онда бити с њим?

Свега тога не бива на мањим медицинским Факултетима, а не би могло ни бити — нарочито код нас. И ако је тамо клиничког, анатомског и другог наставног материјала — ансолутно узев мање пего на великнм Факултетима, није га мање релативио, т. ј. у сразмеру с бројем ђака. На против: на малим медицинским факултетима су махом такве ирилике, да сваки ђак може и мора све чути, све видети и у свему учешКа имати, а то у Жедицини и јесте најглавније. Ђака је мало на теориском излагању и опитном демонстровању појединих помоћних предмета; њих је мало при прегледу и ординацији амбулантних болеснпка, те по гдекада наизменце и сами дијагнозу ираве и ординирају; њих је мало при прпмању клиничких случајева и на даљим визитама њиховпм ; њих је мало при онерецијама и секцијама, нри практичним радовима у лабораторијама и вежбаоницама, при дежурању и вигилијама и т. д.: — па онда није чудо, ако не прође ни један дан у семестру, кад они нису што ново видели и научили, или већ познато још боље промотрили и учврстили. Саобраћај с проФесорима и другим наставницима је живљи и интимнији, а из тога односа између ђака и учитеља потиче само добит за ирве. Омахњивања часова и других дуж,ности не сме битн; о нераду, подвали и превари нема ни разговора; на и оцене уснеха могу бити много савесније и поузданије него онде, где проФесор ђака и не зна, него његову спрему пресуђује само по оно неколико одговора за време оног кратког испита. Зато и јесте обична појава, да су ђаци са мањих медицинских Факултета — одмах иза испита — куд-и-камо спремнији и у (јавној и приватној) пракси окретнији, вештији, поузданији и употребљивији, него они, што су на великим Факудтетима учили и испите полагали. Ако касније баш зажеле, или ако им се укаже згодна прилика, да опо, што већ знају, још у већем размеру виде и проуче, ласно им је то учинити. Само што ће онда, овако спремни, све то посматрати и проучавати с више воље, с више збиље, с више разумевања, па, паравно, и с бољим уснехом, него што то чине млади, неспремни, често и лакомислени ђаци. Да је то доиста тако, и да баш и мали медицински факутети са својим скромнијим средствима могу уеиешно на науци радити, и добре практичне лекаре изводитњ, показују дојакошња искуства на университетима толиких земаља. Године 1897. било је иа медицинском Факултету: У Тибингену (Немачка) • • • • 270 слушалаца » Вону ( „ ) . . . . 268 » » Женеви (Швајцарска) • • • 258 »

81*