Просветни гласник

4

ПРОСВЕХНП ГЛАСНЦК

Свида директорима средњих школа (Правила о казвњавању ученивза средњих школа) Ни з г једном се шко!ском посду није наставнику п наставнпчкој колегији .такше огренштп, па се нп у једном посду можда п не чпне толике грешке, ко.шко у послу ученпчког кажњавања. Ово донекле лежп н у природи саме ствари. Јер, нпје увек лако повући гранпцу што дели жпвахност дечју, коју не треба угушитп, јер је природни израз њихових годнна, од оних ученичких поетупака у школи и ван ње, који прелазе у распуштеност илн раскалашноет, а који се не могу и не смеју трпетн; нпје лако обележптп ону међу, до које се може пустити слобода ученнчког кретања, природног н допуштеног њиховој младости, али иза које често настаје: неупутност, неуљудност нли и неваљадство, што се без казне не сме остављати. Тако исто није лако, код већ учпњене кривице оделити у њој оно што је нехотично од онога што је учињено с намером, а у кривици је ово кажњиво; ннтн је оиет према личној природи детињској лако одредити врсту и величину казне. А све ово треба узпмати у обзир прн изрицању казне, јер ће само тако она бити сразмерна н праведна, У правичности, пак, казне и лежи сав њезин значај и сав њен васпитни утицај н само ће таква казна одговарати свом задатку поправци ученичкој. Грешке ко.је би наставннци учинпли у овом погледу много су теже природе него оне, које би они могли учинити у самој настави. Јер, најзад, нропуштена, недоучена или рђаво схваћена лекција да се поправптп и накнадпти, а.ш удар задат моралној природи детињој олако изреченом осудом, рана нанесена души његовој неправедном казном, много је тежа п може по карактер ученпчки имати кобних последица. Отуда се никад не може довољно пажње и обазривости препоручитп наставнпцпма при кажњавању ученпка. Али ма колико да је важно п потребно да су наставници, сваки посебице и сви заједно, нажљиви и обазриви у пзрицању казне над ученицима, несравњено је много важније и потребнпје да пазе, да до кажњавања и не дође. Број казна је за једну школу пробни камен за ваљаност њеног унутрашњег уређења, мерило васпитног стања у њој. Слободно се може рећи: покажите ми ко.шко се у једној школи кажњава, па ћу вам казати како се у њој васпитава. Јер што је мање кажњавања све је впше васпптавања. и обрнуто: где се много кажњава, ту се мало васпитава. А школа као морална установа не врши нн из далека свој впсокп позив, ако се само брнне да ум својих нитомаца иснуни знањем, а не и да пх морално упути п развије. Познато је да највећи број кажњавања пада на изгреде п иступе што их ученици почине за време самога школскога рада, на часовпма илп између часова. За прве је, на жалост, кривица најчешће до самих наставнпка, а лек им је готово искључиво у доброј и једрој наставн. Јер ако је настава рђава, сухопарна, безинтересна, ако је она таква да не може код ученика да пробуди љубав п вољу ка предмету, ако наставник не уме да живошћу својнх лекција, јасношћу својих предавања веже сву ученичку пажњу на часу за свој рад, онда су непажња н нереди на часу непзбежнн, што ће, разуме се, собом повући и кажњавање ученика. Не каже се забадава да је у доброј настави и један знаменит део васпнтавања. Па п за нереде п нступе ученпчке пзмеђу часова велпким је делом крива сама школа, нарочито ако се нпје побринула да организује како