Просветни гласник

16*

Б Е .1

ЈЗ Ш К Е

247

десстак годнна обогатно нашу књижевност! Ваља само да узму ову књигу Срнске Књижевне Задруге, у којој се наставља штаипање Јанконих слика, на да се увере, да је Јанко велики, уираво у нас ненадмашан у овнм сликама, и то како онима ранијим из 1888. године тако и онима каснијим. Свакн их читалац мора читати са оним ретким ужнвањем, које се може осетити само онда, кад човек чита прави уметничкн лроизвод. Како се у овпм сликама верно, а како лено, лако н нежно приказују- поједине стране сооскога жпвота! Па како је језик чист и сладак, а причање лако н пријатно! Појединим Јанковим пословима зар би се ц могла учинитн која замерка, али његове „Слике из сеоскога живота" замерака немају. Оне су права уметничка творевина. У овој је евесцн девет слика Јанковнх, које су до сада биле растурене у много свешчица; те су: Кумова клетва, Чика-Пера, Чика-Тома, Мали Певач, Луда. Велинка, Добричине, Заклетва, Адамско колено н Душмани. * Ивнова слава. приповетка. Написао Стеван Сремац. У Београду. Штампано у Државној Штампарији Краљевине Србије, 1899. 8°, стр. VI и 199. У ономе лепоме тројству наших живих највећнх приповедача, које чине Јанко, Матавуљ н Сремац, овај носледњи се нарочито истнче лепим приказивањем појединих етрана нашега свакидашњега жпвота и здравим н нријатним хумором, којим готово редовно зачињава своје причање. Све лепе одлике Сремчева прнчања најлепше се уочавају у Ивковој Слави, у којој се износи истинита, добро ногођена и вешто израђена слнка безбрижнога живота п весеља. Ивкова слава је већ позната на све четнри стране српскпх земаља: п Калча и Ивко јорганџија већ ннсу непознатп нашнм читаоцима , само што је њихова слика махом позната из доста

невешто драматисане нриповетке Сремчеве, те је Управа Задрутнна много задужпла све задругаре , што им је да.ла Ивкову Славу п тиме им дала н могућности, да добију праву слику Ивкове славе. На крају књпге је речник, у коме су протумачене све стране п ненознатнје речи, којих је у Ивковој Слави више, но што је било потребно. * Исландски рибар , роман Пјера Аотија , превела Тилија ДовијаниИева. Београд. Штамнано у Државној Штампарнји Краљевине Србије, 1899. 8°, стр.' XX и 156. Према правилима Српске Књпжевне Задруге у колу Задругиних књига има места н нреводима најбољнх књижевних производа страних. Управа Задругина поступа но одредбама другога члана Задругиних правила, где се говори о издањима Задругиним, н задругарима пружа готово у свакоме колу ио што год из страних књижевности, предњачећи у избору. У седмоме колу дала језадругарима Голдсмитова Векфилдскога свештеника, у одличноме преводу др. Љ. Неднћа, а у осмоме колу ево пружа Лотнјева Исландскога рибара, у преводу Тплпје Довијанићеве. И ако је баш француска књижевност, којој Лотн прппада својин књижевним радом, богата одлнчним делнма, којима бн било места у редовним колима књига Сриске Књижевне Задруге, опет се може одобритн, што је избор пао на Лотија. Он је својим књижевним иословима већ стекао себп угледно место у француској књижевности и достојно заузео место 0ктава Фејета у француској Академијн, а Исландски рнбармујеод најбољих радова, нун некога нарочитога чара за. читаоце. Уз српски превод овога романа иде н нредговор Сима Матавуља о Лотију и његову књижевном раду. *