Просветни гласник

В В Л Е Ш Е Е

2б9

суо у Марсељу за кратко време отвориће у томе великоме францускоме граду, у најлепшем и најживљем крају, СталтЈ изложбу срискнх земаљских производа. Из велике љубавп прежа српскоме народу он ће ову изложбу одржавати о своме трошку.

ПОКфЈИИЦИ Ни ^ИФОр Дучић. — Опет један тужни глас, опет један непзмерни губитак. Смрт нам уграби и архимандрнта Нићифора Дучића, одличнога научнога п просветнога посленика, одушевљенога борца за сриску слободу, одушевљенога радника на остварењу српске заветне мисли, правога члана. Српске Краљевске Академије, почаснога члана Петроградске Императорске Академнје, члана толиких научних, просветних и хумаиих друштава и установа. Дучић је рођен у Херцеговипи, у селу Лугу. Кад му је бпло седамнаест годнна ступно је у оближњи манастир Дужи, близу Требиња, итује научио читати и писати, па се ту н замоиашио. Жељан науке, остави манастир и у друштну са Серафимом Перовићем, тада монахом а сада херцеговачким митрополитом, дође у Београд и ступи у Богослевнју. Еасније је ишао и у Париз ради даљега учења. По свршетку Богословпје био се вратио у Херцеговину, н одмах се истакао као народни првак у своме крају, неуморно радећи на добру свога народа. У свима народним покретима, у Херцеговнни, за читави низ година, био је увек првп. Кад је Вукаловић развпо барјак за слободу онога дела српскога народа, који је и тада под туђином љуто патио, Дучић је први лрискочио овомо одушевљеноме борцу и био му је увек десна рука. Устанак није имао успеха и Вукаловић се морао склонпти из Херцеговине. Тада је и Дучић, као други народни вођ у то_че устанку, морао напуштати Херце-

говину, и, отишао је у Црну Гору, одакле је после, на позив кнеза Михајла, дошао у Србију н настанио се у Београду, где је носле до смрти остао. Кад је Србија повела рат за ослобођеље своје подјармљене браће, Дучић је похитао на бојно пеље, и као команданат добровољаца н усташа и у првоме и другоме рату јуначки се борио у првим редовима за слободу свога парода. У државпој служби у Србији заузимао је врло угледне положа.је: био је библиотекар Народне Бнблиотеке у Београду, председник Духовнога Суда, застунник управника Државне Штампарије, администратор жичке епархије. За све време свога јавнога рада архимандрит Дучић је уживао опште поверење и особито поштовање. Бпо је одликов ;Н многим почаетима: бпвао је посланик у Народној Скунштини, изасланик по разнпм поверљивим миспјама, председник разних друштава и комисија, председник Срнског Ученога Друштва п др. Био је и наставник Његовом Величанству Кра.љу Александру I. Више пута му је нуђен еписконски чин, али је он увек одбијао те лонуде, желећи да остане у миру, како би што боље послужио остварењу заветне мисли српске и што впше нривредно науцн. Архнмандрит Дучнћ је нуних четрдесет година неуморно радио на науци, радећи поглавито на историјн и етнографији свога народа. Највећи број свој књижевних послова објавио јеу Гласнику Српскога Ученога Друштва, а последњих година лочео је све своје књижевне лослове прикуиљатж у зборнику, коме је дао натпис Епижевни радови архимандрита НиКифора ДучиИа. 18. октобра прошле године прославио је Дучић педесетогодишњицу своје службе лравославној цркви и четрдесетогодишњицу свога рада на науци. И ако је скромнн слављенпк ово ретко славље проелавио у највећој тпшпни, опет су најугледнији синови српскога народа били похиталн да слављенику честнтају,