Просветни гласник

170

ИРОСВЕТНИ ГЛАСННК

зове легура. И овај новад зове се динар ". Ово је скроз ногрешно н наолако. Паратраф 605. у овој књизи, у коме се говорн о нрављењу дажног новца, гдасн овако : „ Бривотворење новца велнкн је злочин, и кажњава се као таки". После оваке одредбе наводе се у целости §§-н 145. и 146. нашег казненог закона, у којима се говори о грађењу и нротурању лажног новца, и у којима ни помена нема о „ кривотворему новца". Шта ће и оваке ствари у моралне и грађанске ноуке ?! 4. Тон нисања и начнн излагаља тако су догматнчки да нису ни мало подешенн према прнроди и умном развитку оних, којима се ова књига намењује за уџбеник. Најпре се износи нека истпна као неоспорна и несумњива, па се одмах за тим износе доказп за њену неоспорност п несумњивост, п полемнчним тоном доказује се неправилност сваког друкчијег мишљења н веровања. Као докази наводе се обпчно цитати из дела великих светскнх ауторптета. Поред навода из Св. Писма, наводе се цнтати из дела ових писаца: Квинтнлијан (стр. 4.), Дарвин (стр. 4. н још на впше места), Његош (стр. 7.), Вунт (стр. 8. н још на више места), Достојевскп (стр. 18.), Дитес (стр. 30.), Грубе (стр. 31.), Спенсер (стр. 36.), В. X. Рнл (стр. 76.), Хенрнх Друмонд, Дрепер п још други. Шта ће у дечјем упбенику цитати из дела оволпкпх п оваких научара, кад бн требало таква књига да је више просто п практички наппсана? Говорећи о „нагону верском", на стр. 18. и 19. ппсац цитира Вунта, Достојевског, Ле Вона, Христа и Хенрпха Друмонда, да би утврдио и доказао једну тако очевидну нстнну као што је 2X2 = 4, истину, у коју се ансолутно веровати мора и у коју ннко носумњати не сме. И у томе доказнвању има и овакав један цитат: ,, Чак н безумље једнога одвратног нихилисте не може да буде без вере у било какво божанство ; јер и овај, одрекавши се вере у невпдљиво васионско Божанство, постао је поклонпк антропоморфнзма (вере обожавања човека), пошто палн канднло својим идолима — Бихнеру н Молешоту". (Дос-тојевски, Ле Бон). Ја не мислим да су нпхидисте кад год сматралс Бихнера н Молешота за своје Богове, нли, како писац вели, за пдоле, па да су пм чак н кандпла палили, али нека би то било баш како писац вели, настаје питање: каква је то потреба и невоља да се наша деца у грађанскнм шкодама упознају п с оваким стварима, код толикнх других пречнх и важнијпх стварн тако потребннх за поштен грађаискп живот? 5. Књига је нуиа штампарских погрешака, п то тако грубих да јако кваре смисао. Кад бп књига била иначе у свему добра, само због штамиарскпх погрешака не би се смела у овоме издању пуститп у школу. 6. И језику би се пмало понешто замерити, ма да је у главноме чисг п правилан књижевпи језик. Ппсац местимице градц речн произвољно нли употребљава такве изразе, који нису опште познати нашем књижевном језику. На многим местима писац даје појединнм изразима друкчији значај, но што га они имају у књижевном језику. Тако писац каже: „у најпрвом добу људског жпвота",... „домазлук", у смпслу екоиомије или привреде,... „аргатско питање",... „кривотворење", место лажно грађење или прављење нечега,... „вереспја", у смислу поверења иди кредита, што врло ружно звучи у овим реченицама : „§ 612. Поверење, ко.је позајмљивач уживакод капнталисте, зове се вересија"... „Добра вересија вреди у привреди колико и добар капитал"... „§ 617. Поштен човек тачно испуњава услове позајмице и тим чува своју вересију". У Вукову речнику, до душе, стоји да вересија зиачи кредпт (1Мез), алп стоји п то „да је вересија гола шија". У данашњпм прнликама и у да-