Просветни гласник

]; Е .1 Е Ш К Е

387

Новом Саду (на дрва сиротињл и децн на одедо). 9. 10000 круна (десет хнљадакруна) остављам) срн. цркп. ошптпни у Н. Саду на ту цељ, да се при реновнран.у овдашн.е с])пске саборне цркве св. Ђурђа набави нет нрозора стакленог молераја. 10. 2000 круна (две хиљаде круна) остављам овдашњој трговачкој болници, докле јој управа у срнским рукама. буде. 11. 2000 круна (две хнљаде круна) остављам овд. политичкој оиштнни, да се подели спротињи без разлике вере и народности..." * За сиромашне и изнемогле књижевнике. — У Немачкој су још почетком овога века огледали, да оснују одмориште за сиромашне п већ изнемогле књижевне радннке, где би се овп склонили и у миру и заклону нроведи своје последње дане. II скоро чнтав век је ваљало да прође, да се ова племенита мисао оствари. Сад је у Јени др. Шретер поклонио земљиште, на коме би се подигло одморпште за остареле и изнемогле књижевнике, а кнез саксо-вајмарски обећао је потребан новац за зграду и издржавање одморишта, те ће тако немачки књижевници, који због сиротиње или сгарости остану без потребннх средстава за живот, за кратко време добитн склониште, где ће у миру моћи посветити све своје време књижевним послонима.

НОВЕ КЊИГЕ И ЛИСТОВИ

књ.иге Симо Матавуљ. Три приповијетке. УМостару, 1899. Издање и штампа издавачке књижарнице Нахер п Кисића. 16 а , стр. 72. (Чини четврту свеску Мале Библиотеке).

Симо Матавуљ неоспорно иде у наше најбоље лшво приповедаче. Верннм, а често и врло детаљним приказивањем појединих страна нагпега живота, он својим ирнповеткама врло лако осваја читаоце. Уз то још долази готово редовно и доста велика оригиналност личности, које приказује, те п то помаже, да читалац, већ заспћен једнолпким начином приказивања, којима се одликује највећи број наших приповедача. још с већим интересовањем расклапа књигу, у којој има која ствар Матавуљева, и с необичном пажњом чита од црвога до последњега листа. С тога је сасвим на своме месту, што су издавачи Мале Библиотеке већ у првим свескама њеннм пружпли читаоцима и Матавуља (ми чак налазимо, да је ово било и врло потребно после оних В18јес1а, на којима читаоци свакако неће издавачнма, понајпре уреднику, бити врло захвалнп). У овој су књизи три Матавуљеве приповетке: у Филаделфнји, Поп Агатон н Назшјенп. Ми их назвасмо приповеткама, јер тако и на натписноме листу стоји, али то су управо слике, врло лепо ногођене и врло живо приказане. У првој се и верно и живо у детаљпма прпказује шаренило у једноме дворииггу, каквих је мпого у Београду, на.рочнто но крајевима његовим, у коме је пуно станова са најразноврснијнм становницима. Све оне нрилике, које нам на овој слпцн Матавуљ тако живо приказује; ми готово свакога да.на сретамо и гледамо, и опет са уживањем гледамо у ову слику, јер у њој све то впдимо потпуно н са оннм детаљима, које ми пначе само ретко уочавамо, а који су тако карактеристични. У Попу Агатону гледамо представљепа једнога реткога свешгеника, кога смо истпна по ко.ји пут внђалп у жнвоту, али на коме нисмо могли никада како ваља заиазити оне многе оригиналне црте, које га нарочито карактеришу, а које су тако лепо нстакнуте у овој слицц. Као што рекосмо, поп Агатон је од ређих свештеника: побожан, простодушан, до-