Просветни гласник

568

пр0светш1 гласник

стичар -рече „Аристотело је то казао", све што држим да ои мисди тиме, то је, да ме склони да прихватим његово мњење, с поштом н понизношћу што их је навика скопчала са овпм имеНом. И то се често у тренутку постизава у духу оних који су навикди да свој суд- потчине ауторитету овог фи.10зо<м , Да не може бпти да томе претходи каква год идеја, било о његовој личности, списима, плп гласу. (Тако чврсту и непосредну везу у стању је навика да утврди нзмеђу саме речи Аристотело и покрета одобравања и поштовања у духу понеких људи '). Оваквих примера могло бн се ваздан наводптп, но нашто бих се ја забављао око ствари што их, не сумњам, свакоме довољно казује његово рођено искуство?. 21. ПоказалИ смо, мислпм, немогућност апстрактних идеја. Ми смо расмотрили шта им је у прилог навођено од стране њихових највештијих бранилаца, и покушали да покажемо да оне нису ни од какве користи за оно за што се мисли да су од потребе. И напослетку, допратнли смо их до извора из којег потичу, а то изгледа да је очевидно језик. — Не да се порицати да су речи од ванредне користи у томе, што се њима може све оно знање што је стечено удруженим трудима радозналих људи свију времена н народа изводити пред очи и учинити да њиме располаже једно једино лице. Али највећи део знања бивао је (тако 4 ) чудно пометан и помрачаван злоунотребом речи н обичајима говора којима је оно излагано, (да би се готово могло питати да ли је језик више учинио сметња пли допринео нанретку наука. 3 ) С тога, погато речи хоће да омету разум (ја сам се решио да се у мојим истраживањима што могу мање служим њима); ја ћу какве год идеје будем расматрао, трудити се да пх узмем голе и наге преда-се, клонећн се, ко.шко могу, оних имена што их је дуга и стална употреба тако чврсто везада с њима; а отуда могу очекивати да изведем следеће користи: 22. Прво, бићу сигуран да се опросгим свију размирица чисто на речима основаних, — а бујање овога корова у готово свима наукама било је поглавита сметња развијању истинског н здравог знања. Др«/го,. ово изгдеда да је сигуран пут да се испдетем из ове ситне и замршене мреже, иистрактних идеја, која је тако безнадно бунида и заплитада духове људске; и то са том особеном окодношћу да што је бистрији и за сазнањем жуднијп био дух каква човека у толико је више било прилика да се у замке ухвати и чвршће у њима држи. ТреКе, што докде се са својим мислима будем ограничавао на своје идеје, ослобођене од речи, не знам како бих лако могао бити на погрешну путу. Иредмети што их расматрам јасно су ми и адекватно познати. Ја се не могу преварити те помислити да бих имао идеје које немам. Мени није могућно замислити да би какве моје идеје биле сличне или не биле, а да оне то не буду и у ствари. Да бих разазнао у чему се слажу, а у чему не слажу моје

2 ) 3 ) Овога нема у другоме издању.