Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

567

19. Алјн да би даље показади, како се од речи дошло до апстрактних идеја. треба наноменути да је иримљено мњење да језик нема друге намене оснм да њиме саопштавамо наше идеје, и да је свако име са значењем за то, да означи какву идеју. Пошто је то тако, и пошто је уз то, још, извесно да имена која се не сматрају као да су сасвим без значења, не означавају посебне ствари што се могу замислити, то се правце закључује да су оне на место апстрактних појмова. Да има много имена што их употребљују људи од спекудације које другима не представљају увек одређене посебне идеје, и, право да речемо, ни што било друго, то нико неће порицати, а када се мало промотри, познаће се да нпје од потребе (баш ни у најстрожнјем умовању), да речи са значењем које представљају идеје, када се год употребе, пробуђују у уму идеје које треба да заступају, — пошто се, у читању п у разговору, имена. употребљују махом као писмена у Алгебри, у којој се, и ако се извесна количина означава каквим би.ло писменом, заради правилног поступања не тражи да вам на свакоме кораку писме у мислима напомиње ону нарочиту количину којој је оно намењено. 20. Поред тога, саопштавање идеја обележеннх речнма није поглавита и једина намена језика, као што се обично мисли. Има и других циљева, као да се пробуди каква страст, да се неко покрене на какву радњу или од ње одустане, да се у духу произведе какво нарочито расиодожење, — чему оно нрво често пута само сдужи, или се покашто и сасвим напушта, када се то може постићи и без њега, као што не ретко, мислим, и бива код обичне употребе језика. Ја модим читаоца да сам собом размисли, н види да ди не бива често, бидо кад сдуша или кад чита какву беседу, да се оеећаји страха, љубави, мржње, днвљења, и презрења, и остади, јављају неиосредно у духу његову, када сдуша извесне речи, а да никаквих идеја нема између њих. У први мах могде су ове речи доиста производити ндеје, које су биде кадре да пробуде ове покрете; али, ако се не варам, видиће се да, када се језик једном свикне, чувење звука иди виђење иисмена често је непосредно праћено оним страстима што су се у први мах јављале посредовањем идеја, које сада сасвим изостају. Зар се ми не можемо, на пример, обрадовати обећању какве добре ствари и да немамо идеје о томе каква је она. Иди зар није претња какве опасности довољна да произведе зебњу, и када не мислимо ни о каквом нарочитоме злу које би нас могдо снаћи, нити стварамо себи идеју о онасности у опште? Ако ко хтедне овоме што је овде речено додати и мало размшпљања са своје стране, ја мисдим да ће му бити јасно да се онгнта имена употребљују као у говору, а да их они што говоре не намењују као знаке својих идеја, које бн као хтели да покрену у духу слушаоца. II сама особена имена не изгледа да се вазда нзговарају у намери да нам изведу пред очи идеје оних лица која се узимље као да су њима обележене. На пример, када ми какав скола-