Просветни гласник

566

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

признају као свој занат. Када човек помисли на веллке труде. прил.ежање, и усрдност што су се кроз толике векове удагади око обделавања и унапређења наука, и да су оне, при свему томе, највећим дедом пуне таме и неизвесности, и размирица које не изгледа да ће се икада оконнати, па и оне које се мисли да их подржавају најјаснији и најнеоборивији докази, да садрже у себи парадоксе који се никако не даду сдожити с разумом човековим, и да, када се све то скупа узме, врло мадо их доиста доноси стварна добра човечанству, и није само као невина играчка и забава, — када се, велим, све ово иромисли, оно хоће да доведе до тога да се очајава и да се презре свака наука. Но овога би мог .10, зар, не бити, да се претресу погрешни приндипи који су освојили светом, а међу којима нема, рекао бих, ниједнога, да би имао јача и већа маха над мислнма људи спекулативних но овај о аистрактним општим идејама. 18. Сада долазим на то да испитам извор овога мњења што је овладало, а то ми изгледа да је језик. II доиста ништа мање значајно до разум сам није могло бити извор мњења које је тако опште примљено. Да је овако, то излази, осим из других разлога, и из отвореног признања највештијих поборника апстрактних идеја, који признају да су оне створене заради наименовања, откуда јасно излази да када не би било говора или општих знакова, никада се не би било помишљало на апстраховање. Внди књ. III. гл. 6. §. 39., и на другим местима, у Покушају о Људскоме Сазнању. Да испитамо којим су начином речи учиниле да буде ове заблуде. — Ирво се, дакле, мисли. да свако име има, или би требало да има, само једно одређено и утврђено значење, што наводи људе да помисле да има извесних апстрактних одређених идеја, које чине право и једино непосредно значење сваког опгатег имена, и да преко ових апстрактних идеја општа имена означавају какву посебну ствар. Док, у истини, нема никаква јасна и одређена значења да би припадало каквом општем имену, пошто она сва означавају велики број посебних идеја подједнако. Што све јасно излази из онога што је већ речено, а биће јасно свакоме пошто о томе мало размисли. Приметиће се на ово да се свако име које се деФинише, тиме већ. ограничава на једно извесно значење. На пример, троугао се деФинише као „равна површина обухваћена трома правим линијама", а тиме је ово име ограничено, те означава једну извесну идеју, и никоју другу. На што ја одговарам да се у деФиницији не каже да ли је површина велика или мала, црна или бела, или да ли су стране дуге или кратке, равне или неравне, ни под каквим су угловима нагнуте једна према другој; у чему свему може бити велике разноврсности, те, према томе, нема никакве утврђене идеје која би ограничавала реч троугао. Друга је ствар држати какву реч стално по једној деФиницији, а друга, истављати је свуда заистуидеју: једно је потребно, а друго бескорисно и немогућно.