Просветни гласник

588

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

памћењу, а сама свест добива могућност да се може богатити и снажити. Шта би бидо од свести без памћења? Ероз њу би се наизменце ређа.гГо једно стање за другим, један опажај за другим, онако исто као што се у једном огдедалу јављају слпке иа пшчезну — без трага. II кад би иеихички процеси опажања дуже трајали, без памћења свест ништа не би добила, у ствари не би према спољашњој разнодикости било прилагођености у унутрашњости, не би се могло доћи до оне целине, до оне самотворностн какву нам преставља свест. Од битнога је, дакле, значаја за цел.окупни развитак духовни ова психофизичка особииа нервног система, што чува трагове добивених надражаја у централним органима његовим. Данашња Физиологија сматра као научно доказанн Факат да органска материја располаже особином пластичности. Физиолошка Функција, коју врши неки орган, утиче обратно и на сам орган — што се тиче његове подобностн за рад, и тако помаже да се он усаврши. Историја развитка организама усваја као једну од основних чињеница да је памћење, т. ј. одржавање примљених утисака, њихово претварање у „потенциелну енергију" и њпхово даље одржавање у овом облпку општа властитост органске материје. Нервна материја човечјега организма има најбоље развијену ову способност, коју имају и биљна и животињска иротонласма: да чувају утиске дражп. Анатомско н физиолошко проучавање иервнога система у људи открива нам необичио фин н комиликоваи сплет од нервних елемената у мозгу н кичменој мождиии, од оних милиона нервних ћелица и влакана, открива нам неограничени број комбинација и односа пзмеђу њих — п како свему томе одговара исто тако велнко изобиље у психичким елементима, којима располаже наше памћење. Исти се елеменат у физичкој и психичкој области може јавити и дејствовати у сасвим различним комбинацијама, Искуство из Физичке области учи нас да у најмањој запреминп природа може сместити и сабрати необичан број разлика. Стотина звучних таласа кад орхестар-свира у исто доба, не сметајући једни другима, пролазе кроз узанн отвор уха; небро.јена треперења етра код светлости престављају нам простор који захвата „иоље вида"; мишићи наших руку н ногу н нерви раснолажу миогим и многим облицима кретања, навнком Стеченима; мнврокопске клице од родитеља наслеђују конкретне органске особине: одређене црте лица, нарочите особине н облике покрета. II кад знамо ово, можемо као научну истину сматрати н оно тврђење, да остају у нервнпм ћелицама као трагови психички надражаји, на пр. преставе од звукова, чувених речи, од осећаја и воље и т. д. Како може сплет од влакана и ћелица чувати диспозицију, посталу под утицајем пређашњих надражаја, снагу у латентном стању — то је тешко објаснпти; али аналогије, које имамо у особинама средишног органа нервнога система, помажу да се замисли таква могућност, да се чувају физички трагови, допуштају да се може тврдити како се памћење оснпва на органској иодсбности материје да чува утиске и да их репродукује.