Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

589

Сви утисци, сви шдражаји не остављају тако јак траг у свести, да се могу у згодиим ириллкама репродуковати. Да ш ће се моћи опет у свести јавити, репродуковати раиија стања свести, то стоји до многих погодаба које се тичу како примариога утиска (прасдике) тако и свести ко.ја га прима. За обиову примарнога утиска-надражаја вреде ове погодбе: 1-во утцсак треба да је разговетан што се тиче каквоће, јачине и екстензивиости аегове, оних трију момената, који се могу на разне начине комбиновати и замењивати; 2-го он треба да се контрастним дејством одваја и да се може разллковати од других утисака: да има нешто необично, што у очи бије; 3-ће треба да је утисак праћен изразитим дражима осећајности, јаким тежњама и жељама; 4-то треба често да се понавља, 5-то н да ступи у асоцијативне свезе с другим утисцима, који су, благодарећи другим узроцпма, бшш у стању да се учврсте. Свака од ових иогодаба може имати вредности сама иди у друштву с другима, шга више може једна дејствовати нротив друге. А.ш би иогрешио било тврдити да одржавање утисака зависи само од увежбаности једне групе нервних влакана и нервних ћедица, та то би само онда могло бити, кад би понављање бида једина могућиост да се стече подобност за репродукцију. Нскуство свакодневно даје примера да се шго се тиче репродуктивие моћи дубок утисак може надметати у трајноети с понављањем. Оно што интензивност једном изврши у свести, кад се изазивају преставе, други пут учцни понављање и т. д. И природа свести која прима утиске утиче на њихово даље одржавање и доцније репродуковање. Примање и спонтаност у раду — то су две основне црте свести, која се, као што знамо, оснива на узајмичном дејству спољашњега на оно што је унутра, које'је снабдевено особитом Формом, п већом илл мањом силом, а које може бити веома разноврсно. Једни имају тако јаку развијену моћ свести да она добро утиске чува, тако да може застуиити све напред поменуте погодбе; и у њих се одржава готово све што је доспело у свесг с колико тодико јасности. Има неброједо много прелазиих ступњева памћења што се тиче његове интензивностл и особина — између веома јаке моћи памћења и између идиотскога стања, које зову старамка немоћ (и блесавост), у коме опажаји пролазе кроза свест не оставившн приметнога трага, као сдике иреко осветљене равпи. — Добро памћење, т. ј. подобност да се прпмају и одржавају у свести утисци и ранија стања, није проста, већ веома спецпјадизована моћ, која увек зависи и од спонтаности и од вежбања, дакле чисто је субјективна особииа. Јога је тачније кад се рече, да нема памћења као нечега одвојенога, већ има памћења засебних Функција. ПсихоФизичка теорија о памћању надази знатну потпору у многим примерима онога специјализованога памћења. Човечји мозак и његови оргаии нису подједнако развијени, шгти су подједнако подобни за примање и чување утисака, с тога једне утиске ^чувају боље и дуже, друге слабије и за краће време. У разних људи