Просветни гласник

НАУКА И НАОТАБА

ЕЕСПЕРИМЕНТАЛНА ПЕДАГОГИКА од д-ра Л. ШТАЈНА

I Кад бисмо по кодичини стварања могли судити, то бисмо педагогику моради сматрати као науку, која је дотпла на врхунац свога развитка; али количина књижевности није ни из далека мерило за одењивање аене вредности. Тако беше на пр. логика за време целог средњег века, па чак и у последњем веку, најрасирострањенпја, најиознатија, најобрађенија грана ФилозоФСке науке. Па ипак могаше Кант пре једног века готово с правом и смело рећи о логици: она после Аристотела није више никакве знатне напретке учинила. У истом смислу смео бих рећп 31 рагуа Нсе! сотропеге тадтз, ако је слободно мале ствари поредити с великнм стварима: педагогика као наука није учинила нпкакве озбиљне напретке вшне од Хербарта, првог озбиљиог систематичара у великом стилу. Ја при том никако не одричем важност покушају, којим је Бенеке хтео да преиначи теоријску основу педагогицп, као што су то даље наставили Дреслер, Бернер, Ибервег, Дитес и други. Радове Фребла или Дистервега, да теоријска наставна мишљења приведу у праксу не треба пнкако сузитн или умањити. Ја не омаловажавам нн значај измењнвању Хербартове педагогике, које је предузео Туиско Дилер са својим присталицама, и као што је то — од чести срећно — заступао Т. Вајц, К. Шмит, Наловски, Флигел, Цимерман, Стој, Рајн. Пре свега ја сам потпуно свестан, да су врло богато градиво сакупили и Фина посматрања чинили Енглези Џон Стуарт Миљ, Александар Бен и Херберт Спенсер, који су моме мишљењу много ближи, као и италијански позитивиста Роберто Ардиго у своме делу „Заепха с1е11а Ес^исагшпе". На послетку умем по садржини да ценим новије радове берлинских педагога Паулсена и Деринга. Али и поред одлучног признања, које дугујем наведеним педагошким испитивачима, као научним личностима, ипак не могу да видим у њиховим радовима знатан напредак нашег педагошког знања после