Просветни гласник

КОВЧЕЖИЋ

95

у љега су стугтали ђаци, којима је највише домаћег васпитања недостајало. Али таких услова није било ни раније ни, готово , додније , од када иостоји и васпатач у заводу. С-ав надзор и све што је у погледу васпитања требало радити, пададо је на терет управитеља шкоде, који је н по 2—3 предмета предавао, водио економију, администрацију и снабдевао све остале школе у рашко - нризренској енархији и ван ове књигама и учитељима све до 1886. године. Једина одакшица састојала се у томе, што није био веллки број ђака у интернату, све док се прилике у оиште нису на боље окренуле и што су у њ ступали младићи, незаражени никаквим развратним и штетним идеЈама. Само се по себи разуме, у колико би више утицаја имао интернат са таким питомцима, да је боље био уређен. Схватајући меснеприлике као и оне, у којима би се ђаци Богослоније, као будући учитељи, мог.ш кретати, управа им је давала народно, сукнено одело црне боје, п то: чакпшре, минтан и гуњ, учила их је скромном животу, и тек када се по други пут интернат завео, они су почели добивати одело по извесној Форми : панталоне, жакет и бдузу. У течају времена, када интерната, није било, пнтомци су добивали у новцу од 40—100 гроша месечно на име благодејања а, кад је било места, становали су у заводу, те имали и огрев и осветљење, или, кад и тога није бидо, становали су у вароши, али увек близу шкоде, како би се, колико толико, над њима могао надзор водити. При свем том њихово владање, у опште узевши, било је одлично. За све време до 1890./91. шк. године питомци су морали доносити и своје покриваче, а преобуке и сада сами набављају. Здравствено стање ученика било је одлично, и ако није било свих услова за то у самоме заводу. За то се пак има благодарити здравом месном климату, особито лети. Отуда је смртних случајева било, сразмерно, врло мало, јер је за све време умрло осам ученика п то: четворнца од јектике, који су с клицом те болести и ступили у школу, један од заразне болести — великих богиња, а тројица од других болести. Далеко веће биле су сиољне неприлике. 28. новембар, 1877. год., када је Плевна пала, у Призрену бејаше вајкритичнији дан не само по опстанак Богословије, него и по саме ђаке п наставнпке. Тога дана озлојеђенп 'Гурци и Арнаути •— башибозуци, надом Плевне, хтедоше сав свој гнев излити на Богословпју, те се скупише с десне стране Бистрице и до миле воље иуцаше на богословијску зграду и све што могаше куршумима разнеше с горњег спрата. Пок. Ставрпћ, ондашњн управитељ Богословије, који се бејаше на горњем спрату у тај мах десло, умало се спасе, а доњем спрату, где су учионице, куршуми не допираше због околних кућа, те људских жртава и не би. Ни после примирја и коначног мира.-с Руеијом боље прплике не насташе. У течају овога времена Богоеловија претрпе још два губитка: њен