Просветни гласник

386

НРОСВЕТНИ ГЛАСННК

Јјезике н наречја, у коме се узналазе крајем овога стодећа, н то иотомству да очувају у фонографским ваљдима. Иосле би збпрка ваљака ове врсге била умножавана и ваљдима, којн би садржавалп разлпчите језике и наречја азијских, америчких, афричких и аустралијских народа и нлемена. Тако бн фнлолог могао у своме кабинету нроучавати најразлпчитије језике. репродукујућп, по нотреби, колико хоће иута потребне му текстове. Ово би било нарочиго од особнтога зпачаја за упоредну филологију. При примању потребних токстова фонографом, радц даљега одржања, употребили бп се људи, који говоре јасно п тачно, плп можда чак п глумци, који би рецитовали и казпвали потребне реченпце, песме и др. У овој архиви чували би се и ваљци, којн би садржавалп поједине композицдје гласовптпх уметника, наролне п уметнпчке мелодије, које би изводили поједини музичкп уметници н оркестри п певачки зборови, и то би касннје они којн би се бавнли музичком уметношћу, могли помоћу очуваних ваљака репродуковати колико хоће нута.

У овој архнвп чувалн би се н ваљци, у којима би био сачуван говор, чнтаве беседе, или поједине речсннце и пзреке, в.аадалаца, вцђенијнх државника, прослављеиих беседника и др. људи. о којима је вредно нотомству сачувати и ову врсту помена. ■Једпна је још незгода у остварењу ове, за сада још необичне, архиве, у томе, што је иотребно , да се фонограФски ваљци могу тачно нрепочети, те да се од једнога оригнналнога ваљка по потреби може тачно репродуковатп више таквих ваљака, јер је већ познато, да се свакп фонографски ваљак, при реиродуковању садржине им, штети ма и најмаље, те је нотребно имати могућностн, да се увек снремн за резериу потребан број ваљака. Дакле, пре но што би се који ваљак почео уиотребљавати, морало бп се начннити неколцко нотиуних коаија, тако да бар један ваљак буде увек снреман за произвођеља даљнх копија. Ако се ово нитање повољно решп, као што изгледа да ће бити решење, онда ће бити решено и пптање о осннвању фонографске архнве.

ПОКОЈНИЦИ

| Др. ИЛИЈА ОГЊАНОВИЋ-АБУКАЗЕМ Ненадном смрћу Илнје Огњановића задесио је Српску Књпжевност осетан удар. Покојнпк је бпо вредан посленик на српској лепој књнжевности. духовнти хумориста и чувени лекар, којн ,је и нашу с.кромну медецинску литературу обогатио својим изврсним снисима Још као мали гимназпста показао је љубавп нрема српској књизи, којој је све до своје смрти веран остао. Први његови радовп беху несмице, које су још у 1864-ој години, у „Даницн" почеле излазитп. Ну тај посао у скоро је напустно и прихватио се шале п сатире, у којпма је после Змаја заузео нрво место. Његова је заслуга што је 1874. годнне поново покренут књижевнп лист „Јавор", који је он кроз пуних деветнаест година брижљнво уређпвао, а п сам је у њему доста писао. Осим тога он је кроз дуги низ година бно вреднп сарадппк Змају у његовнм хуморнстичнпм листовпма „Змају", „Жнжи" п нарочито „Стармаломе". Покојник се родно 30. априла 1845. годпне у Новом Саду, где је н пску основпу школу свршио. По свршено.ј гпмназнјп, коју је учно у Новом