Просветни гласник

НАУКА И ЕАСТАВА

ЗОб

пута топлије држати од Фланеда, што, међутим, као што свакп зна, не стојн у ствари; шта више, баш је обратно, н ако Ф .танел ваздух пропушта 100 пута више од беле штављене коже, опет је много топлији. Кроз наше одедо пролази непрестано ваздушпа струја, чнја јачина зависи — као код сваке вентилације — од веллчпне отвора, од ве.шчине разлике између унутрашње и спољње температуре и од брзине ваздуха око нас. Наше одедо, према томе, пе мора, строго узевши, спречавати приступ ваздуха, но га мора регудпсати н до извесне границе убдажити, како наши живцн ваздух не би осећалд као те.то које се креће, и ту границу називамо ми затишјем (ТУгпЛзИПе). Но та граница није никако непокретљивост ваздуха. Кад је на пољу затишје, брзина ваздуха је увек још најмање */, метра у секунду, шш близу два кидометра за један час. Наше одело не ублажава само ваздух, но регулише у исто време и температуру његову. Са топлотом, која са нашег тела одлази, грејемо ни материје одела, а оне опет греју непрестано ваздух што кружи кроз поре п ситне отворе материја. Наше је одело слично пећи, која се греје топлотом машине нашег тела, како би после тога опет могла загревати ваздух што пролази преко површине нашег тела и са свпх страна га опкољава. Тај губитак, управо предавање топлоте нашег одела — тако удешеном ваздуху што кружи око нас, ми не осећамо, као што би га осећали, да се ваздух неспремно на површину наше коже управи, јер изједначење ваздуха у температури врши се у материји нашег одела, у коју се живцп наше коже не продужују. Ми носимо с нама заједно у нашем оделу на пољу, па чак п на далеком северу, ваздух с југа. Ако се измери температура ваздуха, који је између нашег одела и површине наше коже, она износи просечно 24 до 30° С. Мн се осећано у нашем оделу као да смо у каквој тихој, слободној атиосФери од 24 до 30° С. Сада се може објаснити зашто коврчасте, плетене матерпје топлпје држе, зашто је непресована вата боља но стара, збнјена, зашто се за одело употребљавају махом тканине од танких жица н предива. Зна се како је топла бунда, која је од коже и длака. Као материја хеиијски посматрана, н длака и кожа су у самој ствари истоветни. На једној бунди је тежина или маса коже несразмерно већа од тежине длака, па ипак зато баш те танке длачице, које би се могле одувати кад би биле саме за се, чипе да бунда може тако топла да буде. Да се лшвотпп организам у своме пздавању топлоте нпшта друкчпје не понаша но сг! топлом водом напуњенн ваљак од лииа, такође је доказано. Већ је одавно познато, да животпња чија је кожа длакои покривена, као што су пси, зечеви и т. д., цркавају, кад се остригу а кожа им се лаком или зеитином премаже. Њихово се цркавање доводило обично У везу са задржавањем илп прекидањем пспаравања коже, али се може просветнн гласник, 1900., 2. 20