Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

417

какву грешку", сећањем бива свестан представе: „мо.је се решеае сдаже с учитељевим" и т. д. У колико су многобројније ове иредставе помоћнице, у толико више ишчезава сумња, а сасвим се губи, ако учитељ каже, да је решење задатка правилно. Тада остаје у свести једино представа: „моје је решење правидно" и оно изазива у ученику силно мусгво пријатности. Уништење сумње бива тиме, што се приведе за један од она два случаја у сумњи довољан број представа помоћница. Заблуда. А може доћи до друкчнјег резултата својим размишљањем и истраживањем. Он може да нађе какву погрешку у своме решењу, може да нађе код својих а,ругова и у књизи где су разрешења и друкчије одговоре, а од учитеља може чути, да је његов задатак погрешан. II овде имају посла представе помоћнице; оне помажу мисао: „решење је погрешно". Ако је ова мисао дошла до јасности, истискује све остале из свести и ученик се уверава, да је био у заблуди, Тиме се у њему изазива непријатно чуство разочарења. Нико не жели да га когод увери о његовој заблуди; већина не воли да призна своју неправилност, већ се чврсто држи свога мишљења чак и противу основаних разлога. Шта се може са таквим начином поступања? (Сравни Рикерта: „оно су мудраци, што кроз заблуду путују к истини, а они пак, који остају при заблуди — јесу будале"). Заблуда је несвесно аогрегино расуђивапе на основу недовољних иредстава. Опште чуство истинитости. Ако је ученик пажљив; ако о ономе, што се учи, размишља; ако се о томе разговара са својим друговима и с времена на време обнавља оно, што је учено; ако се марљиво вежба у решавању задаћа; ако гледа да примењује, што је учено, — то ће на скоро опазити, како се његова знања и његове извежбаности повећавају и разјашњавају. Марљив ученик може ово искуство имати сваког дана. Он се тада не мора дуго размишљати, ређе је у заблуди, потребује мање времена за свој рад, репродукција његових представа је бржа, расуђује лакше и сигурније, појима ново боље но што је то било раније: све је то пак у случају, ако његове представе све више добијају у броју, разговетности и уређености. Његов је дух тада сличан са уређеним слагалиштем, у коме су представе распоређене у мање и веће групе и низове. Са оваквих иредстава аостаје иријатно чуство, које зовемо опште чуство истинитости. Ако се ово пријатно чуство трајно задржава, то изазива бодро, свеже расположење, које повољно утиче на учење. Ученику је каква наука или каква уметност у толико интересантнија, у колико више у њој напредује; повећани интерес га пак појачава у његовој тежњи к истини.