Просветни гласник

422

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

шине, липије и боје једног предмета и не схвата разлику различитих ствари, тај нема још „око" за депоту, т. ј. његове пуедставе немају потребну разговетност. Ако хоћемо да познамо лепоту каквог споменика или какве пркве, то се морамо тако удубити у посматрање тих предмета, да не опажамо само цедину, већ да ближе узмемо на око и поједине делове и да их међусобно сравњујемо. Тек тада укупна представа је разговетна толико, да може у нама пробудити пријатно чуство. Тек при подробнијем разумном посматрању откривамо правилан одношај појединих делова међусобом и према делинп, опажамо распоред и симетрију А стварању уметничког дела, упознајемо, у колико је представљена идеја, која је уметника одушевљавала, и тада кажемо: „ово је лепо". Бстетичко чуство је, дакле, пријатно чусгво^ које се јавља код разговетних иредстава хармониских облика\ с друге стране код разговетних ирсдстава диехармонијских облика се изазива непријатно чуство. Естетичкн ннтерес. Код лица нашега круга познаника можемо приметитп, да А врло радо иде у позориште, али ређе на концерат, да. се Б у своме слободном времену много занима цртањем, а да се В пак са свим одао музици. Узрок ових разноликих тежња или жудња јесте естетнчки интерес. Претпоставка овог интереса јесте иознавање леиоте, јер нас интересира само оно, што знамо и што у нама изазива пријатно чуство. У колико више опажамо ово чуство пријатности, у толико већи бива наш интерес, а у толико јача и жудња, да се нашнм мишљењем и радом .задовољи то пријатно чуство. Укус. А има само интереса за позориште; он зна п да разумно расуђује о њему; он мозке казати, зашто се једна представа донада. а друга не. Тако исто и зидар разуме да расуђује о лепоти какве зграде, музичар о лепоти какве композиције. Они су у стању да суде о лепоти на основу својих представа; где њих нема, ту се не може ни расуђивати. Сиособносг за расу^ивање о леиотц, називамо естетпчки укус или само кратко укус. Различит је укус људи. Тако неко има мало укуса за природне лепоте, али много за музику; други опет има више укуса за песништво, него ли за музику; трећи нема укуса ни за природу, ни за музику нити за песништво, већ за слике и цртеже. Људи с оиштим естетичким укусом су исто тако ретки као и људп с оигитим знањем. Овде се јасно показује одношај између укуса и интереса. Где нема укуса не јавља се ни интерес, и обратно, не може се укус образовати, ако ннтереса нема. Ко има укуса за природне лепоте, изражава свој интерес радошћу при посматрању лепих предела или њихових слика. Ко има укуса за творевине песништва, чита радо дела великана, а можда и сам нокушава, да им подражава.