Просветни гласник

468

ПРОСВЕТНН ГЛАСНИК

задавати да нацртају из Словарице по коју сдику од оних што су учене, а го се не може чинити, ако Словарице нема. За веллког сдикара РаФаела зна се, да ни један дан није пропустио, докле није повукао по коју црту, па је дотерао до највећег савршенства, из чега се изводи, да и најправилнији потезн под надзором наставника, не вежбају толико, колико често понављање њихово. А то се Словарицом и жели постићи. Пошто су се ученицп извежбали (уз очигледну наставу и цртаае) писаву основних црта, из којих су састављена сва наша слова, онда се прелази на други део Словарице, у коме има 30 слика и испод њих 30 речи, које су зато унесене да се на њима изведе Анализа речи Није давно било, када се у Србији у већини I разреда није ни учила анализа речи. Већина наставника приступала је одмах буквару и показивала одмах слово по слово без икакве припреме. Учеиици су из почетка са свим несвесно и механички изговарали словво по слово и читаве речи, а доцније су као кроз маглу моглж назирати елементе речи — гласове — и једва при крају буквара могли су разликовати сваки глас у речима, које су учнли. То је био за наставнике лакши, а за ученике много тежи поступак али је и овакав поступак показивао приличне резултате на крају године. Друга крајност као опозиција оваквоие раду била је неминовна. Противницн оваквога рада прихватили су анализу речи као „спасавајући метод" и терали су толико у крајност, да нису хтели узпмати буквар у руке, докле не науче ученике растављати сваку па и најтежу реч на гласове, докле их не науче „усмено читатп" како то они лепо и китњасто говораху. Ну и ова крајност није показивала резултате много боље од првих. Узр_оци су били у томе: 1. Што је анализа речи дуго трајала, па није остало довољно времена за писање и шчитавање; ■2. Што је шчитавање засебна душевна радња, која се не може без вежбања научити, па ма се знало одлично анализирати, исто тако као и код нотног певања, што се не може лепо певати, ако се само одлично буде знала скала напамет. Што се анализи вежбају непрестано ученпци код сваке нове речн у буквару, те је претерано захтевање, да се баш свака реч мора научити анализирати, па тек онда приступити буквару. Човечанство често тражи краће путеве; а ако су они и лакши, онда их се методика мора држати у сваком школском раду. Зато је довољно научити ученике да анализирају лагапе речи, а то су оне у којима има по два сугласника с крајева, као боб, рог, зуб, јеж,