Просветни гласник

472

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Читање је у многоме слично говору. Оне речи, које се дакше читају, лакше се и изговарају и обратно. Кад знамо да као резултат нашега рада у читању треба да буде вештина спајања по некоднко знакова у једну реч, онда зашто да не вежбамо ученике да спајају по 2, па по 3, по 4 и т. д. тих знакова у речи и сдогове. Психолошко је иравило, дв је лакше прегдедати и у вези схватити ман>е предмета, слика и знакова; а тако исто да их је лакше репродуковатп и саопштити моторним живдима, који ће их изразити. 0 овоме свак се може уверити, ако узме да прочита ненознату, страну дугачку реч, н. пр. Малколм-Мак-Еол из чега ће се уверити, да прн читању мора правити одморке, као што је то потребно и ученидима I раз. при чптаљу нашпх речп, јер је и за њнх ово тешкоћа исте врсте. Па кад мора бити одморака, онда је са свим природно, да се они чине на слоговима. За то је шчитаваље прека иотреба у I разреду осн. ишоле. Из почетка шчитавање може бити овлашно, може се тако изводити да се у сваком слогу разликује сваки глас, али кад се дође у буквару до оних истакнутих самогласника а, о, у, и, е иза слпке рука, онда треба од сваког ученика тражити да сваку реч шчитавају на слогове. Од тада више не треба допустити ученику да речи, којима је у слогу један сугласник (а таке су до тада и учене) чита глас по глас, него га треба упућпвати да слог изговори онако, како се обично изговара. Код слпке жаба, почнњу се учити слогови у којима су два сугласника, али с крајева слога, као: жир. жар, син, и т. д. Последњи сугласник је новина и тешкоћа за ученике. Зато је он мало издвојен да се може прегледати, докле учениди изговоре ирви сугласник и самогласник, који су научили пзговарати. Кад ученик изговори прво жи онда затегне мало гласом и дода још р. А речи су пробране све с впсокодугим акцентом, те се могу затезати. Тек доцније пошто се ученици у овоме извежбају долазе речи са кратким акдентом као: мач, миш и т. д. и онда их треба брже и изговарати. Код слике звоно долазе речп у којима су по два сугласника. у слогу. А и ту је први сугдасник одвојен и пискав, како би се могао мало отегнути, докле ученпци прегледају други сугласник и самогласник, н. пр. с ве-Ка. После пискавих сугласника долазе усни, па напослетку грлени, који се најтеже изговарају и шчитавају, н. пр, тка-чи. Напослетку су и тегике речи у којима у слогу има по три, па и по четири сугласника. Ове речи треба да читају ученици тако да се сви гласови чују, а опет да се сливају у један слог.