Просветни гласник

КОВЧЕЖИЋ

635

негују новорођенчад, бива често вр.10 дирљиво. Када дете отиочне ходити и научи се трчати, тада се често већ свршује уобичајено лебдење и бедно створењце оставља се самоме себи. Еод којих се породица задржало само мало више осећаја и разума, ту деца и на даље остају под непосредним надзором своје сгарије браће и сестара. Дете расти, душевиа му се снага буди. Морадиа и умна клица почиљу ницати у души, те их ваља гајити и развијати. Настало је доба, када тој душевној делатности ваља давати правац. А ко се брине о томе? Пико, или недорасла деца ! Дете се скита по селу, пробуђена чула љегова примају једнолике утиске ио околини; ови се нагомилавају без р«да и склада, без везе и вредности, утичући једнострано на душевии му развигак. У крагко можз се рећи, да дете живи и развија се начином животињским, које јако ономиње на првобитно сгање Људства, оскудевајући јако у начину интелектуалног васпитања. 0 каком мораау или неморалу, доброј или лошој навици, преступу или добром делу — сазнаје исгом тада, када га постигне казна. II у место да се упућује на добро, чешће,му се даје на знање, да продужи у започетом правцу; у место речи: „Не чипи то!" „Не враћај 3.1111!" пре ће чути савет: „Не попушгај!" „Врати му истом мером!" Или оно познато и од многих тако радо усвојено: „Око за око > зуб за зуб!" У времену од треће до шесге године, када рука брижљивих родитеља има да иолаже основ будућем умном и моралном ашвоту својих љубимаца, ми видимо већину сеоске деце осгављену самој себи, или што је још најгоре — находимо је у друштву омладине, која |већ дораста. Ту околност сматрамо за озбиљан узрок, због кога наша сеоска деца, још из малена, постају душевно окорела. Посмотрпмо за часак друштво деце, која се тако гаје. Негде на пространом месту или у каквом згодном заклону и заветрини искупе се мала деца са својим заштитницима. Да ови не би око њпх имали велика замета, утрапе пм у шаку парче проје или погаче, забаве их дрветом, камичком, цветићем, па их посаде на траву или на песак. Затим настаје опширно причање свега онога, што су на дому чули. То су обично бенетања и оговарања најразноврсније садржине и боје. Саопштавају једно другом шта су видели, чули и затувили на дому и у сусеству, при чему је важна тачка програма свакојаке неупутности наперених нарочито противу морала, које све јаче плаве и наше сеоско становништво. Мало затим па се и граја прометне у зађевицу, те се у такој прилици оспу исовке, које се одликују својом драстичношћу. Покангго опет учпни се здоговор за заједнички поход на туђе воће, усеве или други какав несташлук. И тако док се најмлађи подмладак занима нграчкама на свој 42*