Просветни гласник

660

просветнигласник

и истрајан труд, па је успех неће мимоићи, а тада ће и српска нејака уметност тај успех радосно да унесе у листине своје активе, као нову тековину. Н. * Народно Позориште. — Почетак ове позоришне сезоне донео нам је и промену у управи овим заводом а са новом управом и нове наде и нов рад. На репертоару се нижу једно за другим новитети, од којих је до сад само један био из стране литературе (знаменита руска драма Жизн), а остало све српски оригинали. Осим Пере Сегединца (Л. Костић), Цара Проводаџије (М. Савић) и Тако је морало бити (Б. Нушић) позоришна уирава обећавајош врло богат избор српских нових оригинала, тако да, ако управа узмогне све их изнети, створиће у ствари чптав јак литерарни покрет у српској драмској књижевности. За похвалу је, међ новннама и покушај управин, да у сликама нзнесе срнску историју. Овај је покушај успео

и на њ су нарочиту пажљу скренули наши наставиицн и учптељи. Као најважнија појава за жпвот нашег Народног Позоришта јесте одлука Господина Министра просвете и црквених послова да овој установи да нов закон, који ће заменити досадањи, који је толико застарео. У тој намери г. Мииистар је већ одредио комнсију за израду завонског пројекта, у коју је пменовао ова лица: за председника г. Бранислава Б. НушиКа заступпика уиравнпка Народног Нозоришта и за чланове, г. г. Михаила Цукипа, главног секретара Државног Савета; Драгомира Брзака, књпжевиика; Шилована Ђ. ГлишиИа, драматурга у певзији; Петра Ј ПетровиИа, секретара Министарства просвете; Јанка М. БеселиновиЛа, књижевника; Милорада ГавриловиЛа, редитеља нар. нозоришта и Јевту Угричи&а, чиновника Министарства фииансија. Ова је намера г. Министрова одиста похвална и Народноме Позоришту обећава нове дане и боље услове за живот и одржање.

ПОКОЈНИЦИ

л ! ДУМ ИВАН СТОЈАНОВИЋ [роћ . 4. (17.) децембра 1829. ј 6. (19.) септембра 1900.) У среду 6. (19.) септембра у 6 сати у вече осетио се на далеко по васколиком Српству силан један потрес, који је сваког Србина немнло дцрнуо, Тога се је дана срозала најважнија каријатида, срушио се главни атланат на згради „Српства" у далматинском Приморју. Тог је дана дубровачко и далматинско Сриство изгубило својег најискренијег и најверннјег пријатеља, најспособнпјег браниоца п највиђенијег борца — Ивана СтојановиКа. Шта је био Дум Иван Српству, довољно је познато свакоме брату Србину, и свакп је живо дирнут и искрено тронут смрћу својега ненакнадивог борца. Али време, које све коси, не хтеде понггедитн ни тог великана ваљда да се испуне Ђустијеве речи: