Просветни гласник

560

ИРОСВЕТНИ гллсник

У оваквим случајевима осоћамо, да треба да дамо свој суд о њима. Неке поступке од обих хвалимо, а неке кудимо. Од куда је то? Опажај именованих радња изазива у нама представе наше моралне свести, и то нрва радња изазива представу, да треба да чннимо добра другима, друга — да треба признавати своје погрешке, трећа — да треба имати осећања сажаљења према невољнипима, четврта — да треба казати истину. Са овим представама за аперцеповање наведених радња стапају се две прве радње због сагласности са нашом моралном свести, али се не стапају друге две радње због аротивности с нашим погледима. С тога је и наш расудак (суд) у прва два случаај новољан, у осталим пак неиовољ&н. Расудак, који се изриче о моралности каквог дела, зове се морални расудак (суд). Онако исто као што научни расудак зависн од нашега знања, од разумевања дотичне науке, тако исто и наш морални расудак зависи од опсежности и јасности наше морадне свести. Морално чуство. Неко ме увредпо; јарост у мени изазове пожуду да се осветпм и повуче ме на дело освете. Али, одмах за тпм ја се промислпм; мисао, да освета није племенита ствар долази ми у свест и ја се кајем због мога дела. — Ја знам, да је један ученик учинио једно зло; кад би упптан, порече своје дело и обеди другога ученика. Чим сам то чуо, не могах уздржати своју одвратност, већ лажову и бедљивцу изнесох његово рђаво поступање. Овде имамо два примера моралног чуства непријатности; прво се тиче нашег властитог хотења, друго пак — туђег хотења. Како постаје у оба та случаја непријатно чуство, а како иостаје морално чуство прнјатности? а) Представа освете је у опреци с мојпм расутком: „не смем да се светим, јер је освета зло". По учињеном делу у мојој су савести две нредставе: „ја сам се осветио" и „не смем да се светим". Ова друга јесте представа за аперцеповање других представа, а постала је у мени искуством, наставом и размишљањем. Њом треба. да се аперцепује нова представа, али то не бива, јер су обе у опрецп. Ова борба обеју представа проузрокује у мени непријатно чуство. б) У другом случају се јавља иста борба између иредставе о делу, које је ученик учинио: „он је лагао и клеветао" и наше представе: „лаж и клевета су неморални посгупци". Ова дисхармоноја између хотења и рада других људи и нашег моралног суда изазива у нама такоће непријатно чуство. в) Други пут се не упуштамо у освету, већ угушујемо нашу пожуду за осветом. Тада је предсгава: „ја се нисам осветио" у сагласности са аперцептивном представом, борбе нема, анерцепција се врши без сметње и тиме даје старој представи још већу јасност н снагу. Тиме постаје у