Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА КРОСВЕТНОГА

САВЕТА

341

које су ученпцима, према ступњу наставе у њихову разреду, непознате и неразумљнве. Зато би, мислим, такве речи требало у напоменама под текстом тумачити, па тиме и ученике упућивати и да сваку ствар пажљпвпје читају и на таква се објашњења навикавају. На питање зашто не.би тај посао радио наставник на часу — одговарам: а) да често у читаначким местима има и таквих места, која неће зиати ни сваки наставник српскога језика (да и не говорим о том и хоће ли сваки то радити), и — б) да се свп чланци из читанке не могу ни прочитати на часу, него да ће се многи читати (или и треба да се читају) и ван часова, у школи п код куће. Тако се, нцр., у овој читанци у чланку Сењ (од М. Петровића) помињу: „ратови цара Августа с Јаподима", па „каптолски архив", „каштељ", „шоло", па „глаголске дистине": у чланку пак Солун (од В. Карића) речи: „хидрограФски и тоиограФскп" итд. Такве ће речи бити и: „кметице" (у 8 чл. III од.), „кршћански" (III,), „ведможа" (УШ 4 ) итд. Исто тако држим да не би требало оставитн без објашњења п неке провинцијализме, које навлаш не бп требало другим речима у тексту замењпвати; то исто вреди и за дпјалекатске разлике. Такве су, нпр., овде речи: бобар О г Шј (>), вапио (VI1 3 ), кртина (\ Г Ш 10 ), бура и брага (VIII,), сидро 0 'П в ), ћутих (1X6,), ц'јели (Љ.), зрца се (1Ха 13 ), гостионик (V,); тако опет: ни, свеђ, слиди ( IXг,,), вик, вијек, злат, осб (1Хг 8 ) ; тако и туђе речи: мргињ (Ш 10 ), безистеи (Л Г П 6 ), шићар (1Хв 6 ); тако, најпосле, треба у напомени објаснити и гдас & место ч и 1) м. џ у језику босанских иотурица у Веселиновићевој причи Стрелац. Није чудо што у оволиком броју чланака од врло различних писаца има и речи које се у читанци не смеју оставити неисирављене. Погрешке су у главном тројаке: а) у гласовима и у облицима: кољеба (1 6 м. колибап), бијела недеља (Ш 2 ), тавној ноћи (ТШ ј ) ; — за вамг« (Л г 1 3 ), преклиња/ући (VI,), над Сењом (УПЈ ; б) у с-лигапу реч-н : кућа буре (VIII,), с прашином обале (Љ.) у очима људи (УШ 6 ), гром з'дари у којега (реч је о јабланима) од њих (II, 2 ); г) у избору речп, где имамо : 1. ировннцијализме п неологизме : дочим ( \Т1 к ), Сирото магаре (II,), кус (м. укус, "VIIIЈ| предграђе (VII,), са м. с (са породицом, са једне Ш 9 , са њоМ, са лепим VII,. итд.); — овамо иде и пуризам у речи : исхмиле (VIII, 0 м. обичноге: измиле, јер се не ппше ни : хмилети) ; 2. варваризми, такође двојаки : аа) у речима: приметио (VII.,), устремили се (УШ 3 ), чуство (VIII,) и чувство (УШ 4 ); — јастук (УШ 4 ), теиеФ (1Хв 6 ) ; — цигље (ЗШ 4 )-$И| ма да (УШ 8 ); — бб) у реченицама: те пх с тога да посјећи (II, 4 ), дао нарушити (УП 4 ), има дати (Ш а ), ностоје... куће (м. маса... кућа, УП 4 ), леже две црквице (Из.) итд. V. Што се тнче ортографије и ннгериункцијс, о ирвој могу рећи да је састављач пажљиво гледао све да уједначи и да пише у главном по правилима Новаковићеве гранатнке (ипак има: кад год м. кадгод, у значењу некад, II,; Вукосаву Милош Обилићу, м. ...Милопг-Обилићу, 1Хв 12 ), док му је друга иедоследна, те се у неким чланцима реченички знаци стављају као и у првим двема читанкама (по немачкој интерпункцији), у некима пак по Новаковићевој граматици (франц. интерпункција). Тако локрај примера: Пође, да види, шта му (II,) и: те се чиии, као да су се... (VIII,) впдпмо и реченице: Жабе око језера чујући тоиотање уплаше се (П к ) и: Птицама које