Просветни гласник

6 34

просветни гласник

Тгеуег- у хипотезу, да се брзо наступаае хипнозе не може на тај начин објаснити; јер се не може баш веровати, да се материје умора тако брзо скупљају. Мо11 додаје, да се брзи престанак хипнозе не може довести у склад са том теоријом. Иначе би се морало узети, да се дувањем или простом заповешћу за буђење у тренутку све материје умора уништавају и онемогућавају за дедоваае. У погледу сна чини нам се, да би се још једна околност код Ргеуег- ове теорије могда противуречити. Мора се узети, да се много више материје умора намножава при узбуђеном и дуготрајном мишљењу, него ли кад се мало мислл. До сада је доказана чињепица, да човек и поред највеће своје жеље, не може по читаве сате, када легне у кревет после каквога бурнога разговора, да засии. А, напротив, онога вечера можемо врло брзо и лако заспати, када мало мисдимо. У друге теорије, ко.је имају физиолошку основу, нећемо улазити. На овоме су пољу тако велике противуречности, да н. пр. МепЛе1 узима да је код хипнозе јак надражаЈ мождане коре, докле Жетззеп верује да је он сувише слаб при јакоме надражају центра испод мождане коре. Хипнотизам има највећма практичан значај за медицину. Па и тај су значај људи од науке разноврсно оспоравали. На питање, откуда додази то, да су се многи аукторитети изразили противу сугестионе терапије, Мо11 одговара овако: »1. Може се преварити и човек, кога сматрамо за аукторитет, а у истини је аукторитет који не верује у своју непогрешимост. 2. Многи се сжатрају за аукторитете, а у ствари они то нису. 3. Многи, који су у једној науци аукторитети, не морају то бити и у другој... Ну ја ту не мислим, да су псеудоаукторитети сви они, који су противу терапевтичне примене хипнотизма; баш су, напротив, прави аукторитети ( МеупеН и др.) са свим оддучно противно томе говорили. Али морам да поменем и нешто, што се тиче треће тачке. Није ни у ком случају довољно бити велики историчар или ведики астроном, па да се могу доносити судови о терапији. А већина оних аукторитета, који су се изразили противу терапичне примене хипнозе, јесу аукторитети у оним наукама, које немају никакве везе са терапијом. Ово се гледиште често губи из вида не само код лаичке публике, већ и код самих лекара. Може неко да је извео нешто одлично н. пр. у хистологији мозга, па отуда је ипак за то инкомпетентан за терапију". Док се неко научно откриће чак и прецењује у почетку, у погдеду његове практичне важности, дотде се за дуго време. друго откриће и ие иоштује бар онолико, колико заслужује. Што се тиче првога случаја, нека се сете читаоци КосЈг-овота, серума! Што се тиче практичне важности хипнотизма у лечењу, неки су је и сувише прецењивали, а неки опет нису је ни у колико празнавали. Решење овога спорнога питања могућно је само непристрасним испитивањем многих искустава. 8(гшпре11, противник хипнотизма, признаје: „да су безбројна исцељења пошла за