Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

773

има правиллих са сд. Можда по аналогији ових случајева надазимо 3 лице мн. имиарфекте са завршетком (ндвдл, нсноиђддјд ). Партиции садашаег времена свршује се на жн место на гш. Исти иојав није туђ ни старословенским споменицима. Ове Форме на љн у средње бугарским споменицима одговарају Формама: жнкдн, грдддн, сдн, кддн у старословенским сиоменицима; које су постале по аналогији обдика пншд, д-кдлљ. али у којих претходни сугласник није био иолумек, као обично у оним случајевима, где је он на своме месту. На крају чланка износи Куљбакин паралсду између правописа овог споменикаи правоииса Бојанског Јеванђеља, и налази врло малу раздику. Куљбакин се труди да испадању и чуваау полугласа да Фонетски карактер. Ово је нетачно с тога, што је писање подугдаса у овом сдучају остатак оригинала, јер се подугдас у почетку XIV века већ није изговарао у отвореном сдогу, сем у неким случајевима, где је до данас остао. Свакако је ортограФСка особина и неписање подугдаса на крају речи испред енкдитика, јер се енклитика са претходном речју заједно изговарала, тако да се крај претходне речи није тако схваћао, већ као део цедине, коју је претходна реч образовада са потоњом енклитиком. Употреба ђ на место и такође је правоиисна особина, наслеђена из оригинала. Ирема горњему овај споменик представља двојак интерес: са ортограФске стране, — јер су веома ретки бугарски споменици, који употребљавају ћ (свега 4—5), и са језичке такође, — јер судбина назада, подувокада, ликвида и др. показује, да се у њему огдеда народни дијадекат тога времена, па се с тога може само то жедети, да се сдовенска наука што пре користи његовим материјалоЈ^ В. ]>обићева