Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 0, М. КУЛББАКИНЂ МАТЕР1АЛБ1 ДДД ХАРАКТЕРИСТИКИ СРЕДНЕВОДГАРСКАГО НЗБ1КА (Изв-ћотал од'ћлен!л русскаго дзнка и словесности Имп. Акад. Наук V, 1.)

II Отршвок;, чствероевангелгн Григоровича XIII—XIV вггка У овом чланку дао је Куљбакин опис Фонетске и морфодошке стране одломка Григоровичева јеванђеља XIII—XIV века, који се сад надази у Московскон Румјандовском Музеју. ГГроучавајући споменик Куљбакин је дошао до ових резултата: 1. Према ортограФији чини се вероватније да је споменик писан почетком XIV него крајем XIII века. 2. Јотација код самогласника слабо се обележава. 3. Да означи полугласе х и ћ овај споменик употребљава један знак — ћ. Употреба једнога знака за етимолошко т, и 1» показује да су се они једнако и изговарали, где су они остајали неизмењени. Полуглас у затвореном сдогу остаје тако, ако стоји на месту етимолотког г, а вокализује се у е, ако стоји на месту етимолошког ћ. Прасловенске групе '/>(», ћд, рћ и лх пишу се са полугласом после диквида или без полугласа. 4. Општа особина среДњебугарских споменика, да се назади различно мењају после различних непчаника овде је овако изведена: а) после сугласника ж, ш, м и ф на-зал д замењује се назалом љ, а ж остаје; б) после: ЈГ, р, н, умекшаних усмених сугласника и палатала ч д остаје, а место ж долази л; в) после сугласника ј л се већином заиењује назалом љ. 5. Особина језика овог споменика јесте, да се уснени сугласници умекшавају без епентетичног л, а што је већнна случајева са овим л, то се објашњава као остатак оригинала, који је морао знати за употребу епентетског л. 6. Примећава се извесно колебање у завршетку 3 л. мн. аориста и инперФекта. Данашњи бугарски језик има за 3 л. ин. аориста само један завршетак -јоа, који се почео јављати (иесто завршетка шд) још од XII века. Утицајем облика на шж и може се објаснити и завршетак сж место сд у 3 лицу мн. сигматичког аориста. Норед ових облика са сж