Просветни гласник

50*

НАУКА И НАОТАВА

735

а с друге — „при правилному схватању" — ,по све није Фактор развијања, еволудије"! У одбрану ове теорије било је удожено необично настојање; многи су је и раније, а неки и данас тако високо истицалл, да су је, уједначавањем с еволуцијом, у опште признали као изузетни и свемоћни закон. Отуда је и допгло у последицу, да су многим данашњим природњацима дарвинизам и еволуционизам постали синоними; а, упоредо с охолим прослављањем такве теорије, не треба се чудити за што постоји и овакво категоричко тврђење једнога присталице механичке биологије. „Природни избор, вели, не треба другојако узети него као прости и плодни прннцип". Кад бисмо на по се аналисали логичну везу оваква извођења, без мало, те не би изишло на чисто — да хваљени научници не могу никако да се уразуме, не само у оцењивању сама смисла, какав треба дати природному избору, него ни у његову карактеристичном обележју. Чувени немачки природњак Вајсман, познат као најистакнутији неодарвиниста најновијега времена, натеже од сваке руке да почем утврди како је „свемоћан" природни избор, — па да видите с чиме завршује своје неосновано излагање и камо воде његови нелогични закључци? Судећи по отвореном признавању Дантек-ову, одиста, никуд на другу страну: но да се сва узорита творевина Дарвинова сведе на нулу; истом онолико, као да је тај научник-великан на дохват изучавао проблеме природних наука и природне историје. У осталом, зар је Дантек нешто бољи од Вајсмана, кад онако отворено утврђује да природни избор није Фактор еволуције. Пратећи Дантека у корак, наишли бисмо, на другом месту, на још чудноватији покушај,' где овај биомеханичар тобожно спасава тај исти „плодни" принцип, за што би пре рекли — да га сам придављује својим сопственим рукама. Јер, по Дантек-ову мишљењу „узорита творевина Дарвинова" управљена је поглавито на то, да „оделитом сарадљом природних сила објасни чудновату прилагодност организама у њиховој непосредној околини". Опажљивом читаоцу, на сву прилику, неће промаћи неопажено ово „мало слободније" излагање: радња у постуцку „природног избора" замењена је радњом „природних сила!" Ми 6е таквом изврдавању много не чудимо, јер овако обично раде поштоване присталице „строге" науке, кад се у невољи нађу да, по сваку цену, спасавају свој омиљени принцип или теорију од очигледне пропасти; они се потекар грозничаво хватају за „радњу природних сила": „чудновата прилагодност организама у њиховој непосредној околини" — творевина је природних сила, а по тој аналогији дакле и творевина природног избора. Кратко речено, свако другачије објашњавање тога „чудноватог" прилагођавања морало би иретпоставити радњу неприродних сила. До оваквих логичких закључака могло се доћи само уобразиљом механичке теорије, која сваку немеханичку радњу оглашује за непри-