Просветни гласник

734

ПРОСВЕТНН ГЛАСННК

не треба, него напротив — што вели пословица: што дубље у шуму тим више дрва — треба навалично избегавати нагомилавање заблуда и не товарити несугласице једну поврх друге, на штету истине и догична мишљења. Овај наш закључак најбоље утврђује Дантек-ова расправа. Узећемо на око један пример, из кога ћемо најзгодније видети, какве „реФлексије" баца овај биохемичар на похуђену теорију природнога избора. Пре две године штамнао је Дантек у „Кетие РћИозорћЈдие" једну расправу, којом је покушао да покаже да „координација, која обележава живот животиње, потиче из потпуног резултата природног избора". Он нам у тој расправи набраја читаву поворку примера, хотећи навлаш да представи, „како овај чудновати закон — природни избор олакшава потпуно разумевање постајања видова". У прилог овоме, он отворено нризнаје, „да се принцип или закон природног избора, по начину својега извођења, истиче, на сву ирилику, као најчудноватија консепцпја људскога ђенија". И ево сада, после таквога обилатог и усрдног признавања према закону природног џзбора, које у поменутој расправи истиче, — видимо где сам собом, на другом месту, најодлучније објављује „да у таквому смислу схваћени закон природног избора, не може се никако узети као Фактор еволуцпје, као што то олако утврђују неки научници". Не заборавите, молим вас, ово нелогично тврђење иравилно схваКени природни избор није фактор развиЛа. Овим се најпотпуније утврђује, да и творац ове теорије који је тако отворено истиче за „најчуднију консепцију људскога ђенија" и све њене присталице, сви данашњи дарвинисти, као предани проповедници природног избора, тога главнога и јединог (по мишљењу неодарвиниста) покретача еволуције, — да, за чудо, сви од реда не разумеју прави смисао природног избора. А што је најчудније: изгледа, да и сами Дантек стоји под сумњом и приговором у правилному схватању тога „ванредно тачног и плодног" принципа. Откуд се може координација, обележавајући живот животиње, исказати „потпуним ресултатом ириродног избора" кад тај сами „правилно схваћени природни избор, није ни у кому погледу Фактор еволуције"!? Мора се признати, да еу таква и њима слична порицања веома поучна у односу на овакво кардинално биомеханичко питање. Јер, и кад се не би освртали ни на шта друго, остаје ипак неоспоран Факат, да се механичка биологија одриче природнога избора, као битна „Фактора еволуције", и да таквим несмишљеним порицањем потиисује сама себи смртну пресуду. На што, најпосле, толико чудновато двоумљење и толика поворка некакве „игре молекиларних сила": с једне сгране - „најчуднија консепција људскога ђенија", којом се олакшава схватање постајања видова,