Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА 733

обележеном полаганим постајањем, развијањем и усавршавањем обллка. Дантек је хтео нешто да учини на своју руку? Он је до дна душе прожет механичким ндејама, па за то не може ни да умотри никакво поридање логична мишљења. Њему се, напротив, привиђа да је све то лаке руке објаснити непрекидним замењивањем једне мање вероватне поставке с другом таквом истом. Код свију у опште животиња, како кичмењака тако и згдавкара, зглавци нису могли постати онако насумце, случајним променама. У прилог нашему тврђењу, запитајмо навлаш неодарвинисте: како постају зглавци? — ,Ах, — одговориће нам, — врло просто: тару се две кости једна о другу и тиме учине да постане згаавак на њихову суставу, свакад слична кроја и облика. Кад кокош, или нека друга животиња, мора једнако угибати поједине органе: ноге и крила, онда није ништа необично да на таквим кретним органима постају зглавци, као природна посдедица таквому, и другом сличном, начину кретања". Одиста, овакво је тумачење по све прикдадно логнци механичкога схватања животних појава и, судећн по свему, његова свемогућа јачина, пада на изреку „потпуно природно". И доиста никако друкче но потпуно природно. Јер да није згдавака, како би могла кокош угибати своје ноге и крила, прп обичну кретању. Али, с нолазне тачке биомеханичкога тумачења, не бисмо могли никако, по Дантек-у, тако разумети израз „потнуно природним", а да се из тога и нехотно не исплете сасвим нешто друго: кокош угиба своје органе и услед тога образују се зглавци на самому прегибалу кретних органа. Из овога ее лепо огледа, да је оваквим тумачењем потпуно отклоњена сарадња слепога случаја, а уз то, могли бисмо још добацити, да је и механички принцип спасен од евентуална приговора: трење костију повлачи у последак постајање зглавкова; они се дакле не јављају попут случајних, неједнаких и неодређених промена, него само на повод тому што кокош кретањем угиба своје органе; док по Дантек-у, излази обрпуто у наточ: угибања органа бивају за то, да се на њиховим прегибалима могу узглобити зглавци. Попут овакве назадачке логике, могли бисмо се (зар!) још упитати и о томе, каква је сврха постајању ових зглавака!? Та, ми, за Бога, не питамо: шта бива отуда, кад се неке две кости једна о другу тару или једна према другој угибају, те постају „зглавци са свуколиким обележјем њиховим"! Зар се таквому питању, тобоже, не нађе логичније тумачење, које би могло и на овоме прекрету одржати научну критику, када се унаточ може поуздано рачунати да се наука никад не осврће на подметнуте „Фразе", без потпунога смисла или разумевања? Јест, али такво изнуђено подметање није без узрока; оно постоји само за то, да се не би ни мало оштетио механпчки принцип, коме као да је приспело и до тога да постане догма за све животне појаве у природи, и треба ли онда још око тога водити препирање? Свакако да прооветни гласник, I књ. 6. св., 1901. 50