Просветни гласник

732

11Р0СВЕТНЦ ГЛАСНИК

вођења из јајета... Кад би се некако и одлучили да у свашто верујемо, морали бисмо, ваљда, да умотримо у такву случају и неко послушно божанство"! Попут таквому свестрагМи излагању својих мишљења, Француски биомеханичар предази носебиде на разматрање згл.обова у пилета. ,У свима, вели, находимо смишљено уграђене делове за потпуно кретање и угибаље појединих органа; и кад бисмо узели да је такво уграђиван>е појединих органа, као што су ноге и крила, некада ма и по себи постало, не бисмо могли порицати да је зглоб и у такву случају обедежавао на организму жпвотиње већ« усиех њених иодобности и да је морао бити оправдан природним избором... Не би било ништа необично (овако Дантек завршује своје мишљење), кад би такво уграђивање дошдо ма када и случајпим поводом; али, чему нас најпосле воде оваква нагађања кад сви знамо да се тако уграђени зглобови находе у свима глежњима, не само животиња кокошињега рода и порекла него и код свију кичмењака. пса, мачке, говечета, човека. И кад је овако, не би ли се онда таква „елучајност" изметула у какво чудоР... По нашему мишљењу, иотребно је било веома јако и поуздано веровање у случај, па тек онда да се призна, да је ово све творевина само слепога случаја!" Да је такво оцењивање првачна принципа- неодарвиписта, њихово излагање постајања видова нагомилавањехм по све случајних промена уз сарадњу природног избора, веома прикладно поучавању, — то им и ми отворено признајемо. Али, молимо их да и они нама нризнају, да у њиховом оцењивању нема ништа новога; сав наук који би се могао отуда поцрпсти, остаје ипак ноучан само на језику биомеханичара, иотпупо извежбанога у речитој игри молекиларних сила. Овај модерни биологмеханичар, не дозвољава, шта више, ни могућност да се организми могу развијати попут погодбених измена, када се ове јављају по све случајно. Најпосле, пе заборавите — да он под случајиим изменама увек иомишља узрочна промењивања (а њих и дарвинизам не дозвољава), него на против прихвата се оиих неодређених и неједнаких промена, које не потичу од управнога стимула. Истина, Дантек ништа не вели о управному стимулу ; он се, као „чистокрвни" биомеханичар, — рекли бисмо, — као одватре, јошприбојава таквих термина, који собом подсећају мислена човека на творачки принцип. Али, и уз такво плашење видимо да се не мења принцип саме ствари. Јер је и питање, но себи, свакому разумно. Ако постајање органских облика, ако појаве развијања у тому свету не дозвољавају признавање случајних промена, ако све ово није погодбено подухваћено случајем, него само управним стимулом, — онда треба у заборав оставити игру молекиларних сила: идеју биомеханизма треба заменити потпуно нсихичким принципом. Слепа сила не може управљати променама органичке природе, а још мање их упућивати по њихову одређеном путу,