Просветни гласник

НАУКА И НАСОЈАВА

739

на какав начин постаје органнчка природа радњом хемијских и физичких сида, ова се тајна мора временом одгонетати, кад молекиларна физика коракне јаче у напред". Такво је у истини варљиво надање данапгњих еволудиониста и штићеника механичке теорије живота. Али ово надање, — вели Крол, — није ништа друго до обична варка, те се зато и не може дослућивати празноруко. Овако ће бити у толико пре, што у хемији и физици не може ни бити учаурена загонетка органске природе, нити је пак у изгледу да ће се ове две позитивне науке кадгод бавити таквим проблемима. И кад би се понели веровањем, јер инако не поричемо да ће се облици или Фактори молекиларна кретања — светлост, топлота, електрина, магнетизам и други — временом тачније испитати, ипак, не би се могла наћи у њима потребита објашњења, шта управо одређује молекиларне процесе у органичкој природи, шта их руководи и упућује битному постајању, развијању и усавршавању органичке природе. Зар механички принцип допушта ма какву могућност таква објашњивања: он, напротив, свом снагом иде за тим, да се одрече не само наснова него и циља: убраја их у илузорне или одвећ таште идеје, — а то је н оправдано, јер истицати циљеве и тежити њихову остваривању, није никад ни било у задатку слепе механичке силе. Међутим, у проблему органске природе морају постојати Фактори с руководећим, управљајућим, стимулом или принципом, без кога се процеси молекиларпи не би могли претварати у природу и живот. Проблем живота неоспорно захтева објашњења у правилној поступности појава обележених насновом и циљу. Али ово се, — вели Џон Крол, — не може никако објаснити обичном материјом и механичким кретањем; за ово је потребно нешто више. Сила, у обичному смислу те реча, као Фактор неке механичке радње, може објаснити само кретање молекила, — али да објасни и правце подобне њихову циљу, неподобна је по самому пореклу природи органскога света. Треба дакле признати, да пред овим нроблемом мора стојати неки виши Фактор са далеко важнијом улогом заврпшвне узрочности, који не стоји у заједници са материјом и силом. А то нас логички и доводи до признавања вишега творачког разума. „Сви Факти природне историје, а уз то и природни избор, могу се изучавати, — вели Џон Крол, — као споне редних детермината, које једна из друге потичу. Али не треба заборавити, да нас логичност оваква изучавања увек правце доводи до почетна чиниоца те споне и гони нас или упућује на истраживање њене рационалне основаности или битности. Но ако идеја о вечности материје и кретања у њој не може да разгони мрак, којим је покривена битност природног процеса, онда морамо поћи теизму". По томе, дакле, биолошки проблеми не могу се ослањати само на принципе механизма, већ напротив, упућени су логичним схваћањем на признавање теолошке творачке промисли; идеја еволуције, по самому