Просветни гласник

наука п настава

901

и два оздо). Зато кишна гдиста долази у чекињасте ирстеиасте црве (АппеП(1ае Сћае1;оро(1ае). Повуче ли се по глисти врховима ирстију оирезио од задње страие напред, јасно ће се осетити ове чекињиде, а пусти ли се да пузи по хартији, чуће се шуштање од њих. Оне су у кожи, опружају их и увлаче нарочити мишићи за то, и као ноге при гмижењу пркрећу се с преда назад. Услед тога, што су кратке, не може тело (које је преко тога још без скедета) од поддоге да се уздигне; него се по земљи много више вуче и то тако, да се само подагано с места на место помера, и од тога пужења по меком, влажном земљишту види се и траг у виду јасне бразде. — Чекиње су и за то, да се гдиста њима (као оно човек пењалицама уз тедеграФСке диреке илл глечере) придржава при пењању уза и низа зид и њему слично. Ове покрете извршује највећом лакоћом, ношто јој је тело мекано, а подупиру га толике чекињице, поређане у 4 реда његовом целом дужином (Слично је, што н. пр. и пловка лако плива по води, јер јој је тело више спљоштено и широко, па се целом пљоштимицом ослања на водену масу исиод себе). Д) Како кишна глиста своје ходнике или каналиће буши, лако ,је посматрати, кад је метнемо на растреситу земљу. Прво се види, како предњи део тела издужи тако, да са свим танак и шиљаст постане, а за тим помоћу веома осетљивог првог прстена (т. з. главе), пипајући, тражи по земљи какву пукотину, у коју предњи крај завуче и по том његовим снажним надимањем у земљу као клином пол.агано продире. Надпмање бива мускулозним ждрелом, у које увиру уста на доњој страни другог прстена. II кроз тврду земљу буши кпшна глиста своје ходнике. Бушење ово свакако не бива као мало час — у напред, него много пута устима узме размекшану земљу, ова прође кроз црева и опет изиђе кроз чмар на задњем крају тела на поље у облику познатих глисгиних гомилица. Овај начнн покретања никако није неко велико чудо (као оно нрича о обетованој земљи), пошто се 6. И храна кишне глисте састоји из животињских и биљних материја, које се налазе у земљи, и због којих она мора непрестано своја црева њоме пунити. Зато кшпне глисте и живи само у хумусној земљи. Љшће, сламке и др., које она ноћу у своје ходнике увуче, чим се труљењем распадну, — служе јој као добродошда храна. 7. Чулна делатност. Већ изненадни најмањи земљишни нотрес, кад кишна глиста тумара по земљиној површини, учини да брзо бежи у своју „цев", знак, да мора имати веома фино осећање (чуло пипања). Осветлимо ли је лампом, такође бежи. Премда, као већина подземних животиња (Примери!), нема очију ипак није према светлости неосетљива. А како она своје љубимце (кељево и мрквино лишће и др.) и из веће даљине зна наћи, следује да мора имати и чуло укуса и мириса.