Просветни гласник

1072

ЛРОСБЕТНН ГДАСПИК

то има смисла у надгробном слову, у врло опширној биограФији, или у каквом Поменику. Али на једној страници поменути десетак разних датума, то је, признаћете, и сувише много. И кад је уза све те датуме само по неколико речи текста, цела биограФија чини утисак као да се тиче каквог обичног чиновника, каквог Ивана Илића или Петра Кузмића, који су „тако живели, живели па — умрли". Једва ако је погдегде поменуто какво важније дело понекога од писаца заступљених у овој књизи, као да имје, иоред чиновпичке кари.јере, то био узгредан посао. Оно, на жалост, књижевност у нас нити храни нити од зла брани, али кад се говори о Змају, Јакшићу или Л.ази Лазаревићу иије ваљда њихова лечничка или коректорска служба то са чега их вреди деци приказивати! И онда, не изгледу ли мало и комично кад се у овом добу класа и аванзмана наброје разни чинови што их је неки велики писац „получивао", па се на крају дода као мимогред: „Лаза је поред своје редовне дужности и књижевних радова из лекарских наука записао неколико лепих приповедака, које су штампане у књигама Српске Књижевне Задруге". А ето, у тим причама је све оно што ће Лази сачувати спомен и кад се забораве све његове класе и повишице! Г. Зрнићу је већ иребачеио што није укратко дао било општу оцену рада појединих писаца, било оцену оних производа што су унесени у збирку. Г. Зрнић се бранио, али се, по мом мишљењу, није ни мало одбранио. Он налази да то треба оставити самоме читаоцу, те да читањем нојединих књижевних производа дође до сазнања о вредности њихових писаца и о главним особинама њихова талента. Али ако то важи за омладину, неће ли се то гледиште моћи узети и кад је реч о целокупној маси читалачкој ? И онда постају излишним све литерарне студије, историје књижевности, естетичке монографије и т. д. Читава група умних критичара и есеиста прелази у један некористан, скоро штетан ред књижевних радника, јер сметају читаоцима да сами дођу до извесних размишљања о нојединим књижевним делима и њиховим ауторима. Г. Зрнића је збунила једна ствар: школска настава за омладину. У школи, доиста, идеална настава била би тек она, у којој би се наставник постарао да ученици под његовим руковођењем улазе у етичку и естетичку анализу појединих дела. Тада тек, кад би се исцрпла њихова опажања, наставник би имао да учврсти и потврди закључке који су правилни, а да обори и одбаци оне који нису тачни. Његов би суд био неки врста коректуре ђачког мишљења, и такав заједнички рад наставника и ученика био би од огромне користи за литерарно васпитање омладине. Ништа од свега тога не може да буде кад је реч о штампаној књизи. Оће ли ђак, прочитавши поједине саставе, хтети да улази у разматрање њихово? Или, ако се на то одлучи, хоће ли моћи створити правилан суд? ЧИме се прирођивач оваке збирке може уверити да ли су