Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

1147

4. Активни иартициии могу стајати место: темиоралних, каузалних, кондиционалних и концееивџих реченица. Већ само име иартиции показује природу овог облика: ои, на име, иартицииира нешто од придева, нешто од глагода. То је, дакле, облик који у себи сједињава и придевску (род, број и иадеж) и глагодску природу (показује радњу). Та придевска страна даје му могућности да се свуда може јавити где и обични придев. Налазећи се тако уз разна имена и по разним падежима он сам по себи не казује у ком значењу стоји, него се то одређује по смислу у реченици. 1 ) Таквим одређивањем поред модалног значења често надазимо да партицип стоји место: темпоралних, каузалних, кондиционалних и концесивних реченица п одређује предикат тим значењима као додатак. При томе, ако је име на које се партицип односи, субјекат у реченици, партицип стоји поред прирока независно као сваки одверб и служи било као потребни адвербијални облик, било као облик за скраћивање подређених реченица. С тога су се у овом случају српски активни партиципи окаменили, постали адверби, и остали на свом месту задржавши од своје старе природе само толико што се односе на субјекат реченице и с тим у свези стоје час у смислу једнине,час у смислу множине. Уиоредо с тим, они су морали напустити зависне падеже, и заменило их је описивање. Напротив, у грчком, старослов. и латинском партицип стоји не само уз први него и уз ма који зааисни падеж. Отуда према партиципу који се односи на субјекат остаје нам прилог, а према партиципу који се односи на неки зависни падеж долази описивање. Да би се у целини видело где додази једно а где друго, учинићемо подеду по субјекту и по зависним падежима. а. Партицип гезр. глаг. прилог односи се на субјеват у реченици и стоји: сс) темиорално: 1 Одтг д)ј гдг ховџог гоЂ папло^ е/еуер. X. К. II. 2. 01 де лои'](Гаут8$ жхХцвСар апеууеХХо^ хидта. X. А. 2. 2. 'О огјр К >)()0<: мвтгјхе!, х аг а р е [! цхш е. X. К. III. 6. Г1д ос>е^хо^его1 бе јлц ратоАоуЈјсТтјте.

1 Чак нп времекско значење придози сами собом не казују него се оно одређује по смисду реченице у којој су; и тако се дознаје, да се они односе и на садашњост и на прошлост и на будућност. Према томе оно разликоаање по временском значењу (прил. садашњег врем., прил. прошлог времепа) непотпуно је, те остаје она разлика по облику и по трајању радње, што лепо, као год и ону прву особину, обухватају називи: ирви прилог, други прилог.