Просветни гласник

1392

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСННК

иста. Остављај ући правим научиидима архивално исиитивање догађаја, критично проучавање извора или дубоке социолошке студије, историчари другога реда, љубитељи историјске лектире и пријатељи народног просвећпвања прихватају се поузданих и доказаних Факата, те их у погодном облику саопштавају омладини и простом народу. С приповеткама је већ тежа ствар. За поезију треба у опште много дара, за тим брижљиво проучавање друштвених појава и најзад велика комиозиторска вештина. Није довољно само наслућивати истину; треба је открити, бадити на њу довољно светлости, умети је начинити јасном, опипљивом. До душе, ако је реч о дечјим причама, многи педагози неће захтевати да се особито пази на потпуносг уметничке обраде. Али за ту попустљивост у једном правцу они пооштравају своје захтеве у другом. Ослобођавајући песничке радове испод строгог надзора Естетике, они их тим јаче потчињавају Етици. С особитом брижљивошћу, и с правом цензорском осетљивошћу улазе педагози у ироучавање белетристичких радова намењених омладини. Они, овако благи кад је реч о уметничкој вредности, готови су да строго осуде не само сваки рад у коме се ма н најмање вређају утврђени морални појмови, него чак и оне који су у том погледу неутрални. И док тако ради педагошка критика, дотле дечји песници, а још више приповедачи стоје пред разним тешкоћама. У првом реду разноликост моралних појмова отежава правилан избор и обраду извесне етичке идеје. Ихма мало ствари, и то у одређеном облику, које су ван спора, кад је реч о њиховој моралности. Иначе, већи део човекових радњи наизменично је обасипан похвалама и покудама од људи ко.ји имају супротна гледишта на морал. Што једноме човеку, једној друштвеној групи, једној политичкој странци или једноме читавом народу изгледа као витештво, то другоме човеку, груии, странци или народу личи на злочип. Акције које у обичним приликама цео свет сматра као подлост постају у извесним моментима нохвална врлина. Национализам је за једпе свето осећање; други га држе за неку врсту проширеног егоизма. Милосрђе, врлина уздигнута хришћанством на ступањ моралне заповести, поштована од великог броја моралиста сматра се каткад као увреда сиротном делу људства. Па онда, кад у извесним тренуцима два добра осећања дођу у сукоб, коме од њих да се човек приволи? Србин или Немац у Аустрији, кад теже уједињењу свога народа не греше ли се о државну идеју зарад националне? Тодор од Сталаћа (у Цветићевој драми) бранећи град од Турака, у место да га по Ђурђевој заповести преда, не одриче ли послушност своме господару и не доводи ли у опасност уговорени мир зарад љубави према слободи своје покрајине? Брут, кад руши родитељско осећање зарад замишљеног благостања државног је ли злочинац или морални идеал?