Просветни гласник

ОЦЕНЕ II ПРИКАЗИ

1395

нотица ЏТе куни се криво, Два иутника, Присебан дечко) а неке нису ништа друго него рђаво удешене моралне ноуке ( Рутав нос, Богаетво, Ео за туђом вуном иође, сам острижен куКи дође). Није за децу прича: ЕЛи оцу мајка, јер је то и иначе врло слаба народна прича. Још је чудније како је приређивач пустио причу: За што киша иада на вашару, кад у тој причи излази Христос у сасвим рђавој светлости. Како се то сдаже с оним што .учитељи у школи предају? Може човек разумети да се у науци друкчије говори но у редигији, али кад је већ реч о Христу и свецима, не може се допустити оваква апокриФна садржина, каква је у овој причи. Приповетка: Лко Бог хоКе — може порекдом је из неких пошадица новинарских и није јој бидо места у овој књизи. Бог је ираведан, једна грозна прича већ је некодико пута штампана као „истинит догађај". Једна је варијација стигла чак до „Отаџбине", а и Чехов има сличну причу. Не знам да ди и о томе постоје акта у суду, као о ономе што је у Јабданићевој причи Јарко Ке сунце ироказати испричано, ади надазим да оваким причама није места у дечјим збиркама. Требаједном престати с тим методом: да се деца заплашавањем уче да буду добри и честити грађани. Почело се и у књижевност увдачити нешто горе но што је у обичном животу пдашење деце Јеврејима и Циганима. Ако не буде дете пажљиво, запалиће кућу, ако се игра маказама, истераће око, ако трчи низ степенице, сдомиће ногу. Ко покуша да другог убије, убиће своје дете, ко се закуне криво, помреће му цела породица, ко сдаже, десиће му се страшна несрећа! По дечјим збиркама само видите крв, осећате мирис паљевине, чујете јаук и вриску рањених и осакаћених! И то је тобож неки морад и нека уметност. Посде такве дектире у младости, треба деци кад одрасту дати Монтепена и Габорјоа, па је овако накарадно васпитавање дектиром довршено. И у овој збирци има један дечко који је убио курјака. Изгдеда као да курјаци немају већих непријатеља но што су ненаоружани дечаци. Један убија тојагом, други му стриа руку у уста те га угуши, трећи га ухвати рукама за капицу, па га посде удави у потоку; иека девојчица (чак и оне огдасише рат курјацима) истина није убида, ади је отерала штапом курјачицу. И кад погледа човек, ако потраје ова ратоборност дечја, нестаће скоро курјакова, те ће народни песник морати рећи: Пожедеће шуме курјакова, ад' курјака више бити неће. Прича Јеврејин и Србин чудна изгдеда у овакој дечјој збирци. У њој се износи како је Србин иодвадио Јеврејину користећи се његовом дакомошћу за новцем. Ова шала по себи није доша; чак се може рећи да је пријатна, ади не хармонира са осталим материјалом збирке. У осталом ни друге приче из ове збирке немају додирних тачака, те изгдеда да приређивач није имао готово никаквих руководних принципа при изради збирке. То се нарочито види и по томе што је у дечју збирку унео „народне декове", па говори чак и о деку против опадања косе.