Просветни гласник

1396

лросв: В тни гласник

Шта то треба деци, Бог ће знати. Тако нсто и у рубрици мудре изреке има пуно ствари које деца не могу разумети, а има их које диче на размишљаља Ивана Герасимовића Залетајева (штајеживот? Сенка која крај нас промиче.; Живот је само један тренутак а тако исто и смрт.; Неиостојаност је болест од које пате подле душе; Ако живот не метеш на коцку, никад га нећеш ни стећи и тп.) Међу досеткама она прва нити је добра, нити је нова. Остале .још могу поднети, али ни оне нису ништа ново. Остала је још једна рубрика: дечје игре. У њој има једна врло ружна игра (жандари и хајдуци). Не може човек да нађе довољно речи да покуди уношење ове игре у дечју збирку. После стрељања Бркића и другова узела је овака игра огромна маха. Деца имају инстинкт да подражавају злим делима, ако никако другојаче, а оно у игри. Ту се, у маломе, задовољавају дечје ружне страсти. И родитељи и учитељи имали су муке док су сузбили ову игру у којој се испољавају антисоцијалне наклоности и жеља к авантурама ове врсте. И сад, у једној дечјој збирци која је намењена моралном васнитању уче се деца да се у игри деле на хајдуке и жандаре, да једни друге хватају, да им везују очи, и да се чак врши и стрељање. И онда се не треба чудити кад из таквих игара произиђе вешање, као што се то некад у истини десило. Или, што је још чешће, кад, овако навикнута на играње хајдучије, деца у својим свађама употребе ножиће и батине! Паметни педагози гледају да од деце одстране све игре у којима се појављује могућност да се развије наклоност ка изгредима, а ево овде се, истина у шали, врши чак и стрељање. Ама и шала вреди кад је паметна, а од оваке шале Бог да сачува и Швабу, а камо ли српску децу. * * * Изгледа да су у нас приређивања дечјих збирки узели у своје руке учитељи. То је у осталом лепо, јер је њима и поверено старање о моралном васпитању деце. Али то још не значи да сваки учитељ може вршити деликатни посао дечјег писца или приређивача збирака за децу. За тај посао тражи се извесна књижевна спрема: познавање дечје литературе у других народа, теоријско знање основних принципа, без којих не може бити доброг одабирања, познавање наше народне књижевности, извесна вештина у писању или прерађивању, и најзад известан укус литерарни. Поред тога, само је тако могућно дати добру збирку ако се пажљиво ради, ако радника руководи љубав према омладини, ако осећа задовољство у свом литерарном подузећу. Ко год се прихвата овакога посла из просте имитације другоме, или из материјалних разлога, тај ни при најбољој спреми не може посветити довољно пажње одбирању радова. Отуда се у дечјим збиркама може наћи свачега, као на панађурима. Често