Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

1437

ложи Суријану да ои пође за капетаном у Напуљ и да га прати куда год тај буде ишао, да мотри шта ради и да о свему томе извештава Сињорију. Али како би то извео, Ренези је оетављао свом нахођењу, да сам бира средства и да доскаче приликама. Да пак докаже како су му млетачки интереси најдражи и да га на тај корак нагони само ведика оданост према републици, Ренези наговести Суријану како ће ради тога прежалити плаћу од 400 дуката, што је прима од Шианије на рачун својега издржавања. И Суријан прими предлог оберучке и одмах извести Спњорију о Ренезијевој понуди. т ) Али од овог Ренезијева предлога не би ништа. Ни Веће Десеториде нити Сенат не донесоше никакву одлуку, која би се тицала депеше Суријанове и предлога Ренезијева. Је ли пак овај што друго предузимао те године, не знам, јер о његовом даљем раду из 1613. год. немам никаквих података. Међутим према неким каснијим подацима може се иретпоставити да Ренези није хтео седети скрштених руку, јер кад му Сињорија није прихватила предлог и иошто због горе изложених прилика није имао шта очекивати од учињеног корака код војводе савојскога покушао је да другом понуди своје услуге. Нрви такав, коме се могаше обратити, био је војвода мантовански, кардинал Фердинанд, али како је овај био у великој незгоди због рата с војводом савојским, те се није имао кад занимати другим пословима, Ренези се ту није могао користити. Зато се обрати војводи пармскоме, на чијем се двору јавља у пролеће 1614. год., када је радио на послу, који има врло јаке везе са садржнном извештаја о састанку српских главара у Кучима 8. септембра те године. Због тога расматрање рада Ренезијева у год. 1614. и 1615. јесте најинтересније, јер су тамо подаци, на основу којих се поглавито може наћи творац поменутог извештаја о састанку и договору српских главара, па према томе и оценити његова вредност. Јотп у почстку ове расправе нагласио сам, да је за што бољу оцену вредности тог извештаја, као историјског податка, преко нотребно наћи му досад непознатог творца, кога сам тражио међу авантуристима и посредницима између Западњака и представника српског и арбанаског живља. Зашто сам пак тако радио, разлози су наведени раније, те је непотребно да их понављам. Према томе и за пут, којим сам пошао у том трагању, мислим да је оправдан, јер је једини којим се може доћи до одговора на постављени задатак. Ну како је тих носредника било повише, то сам их, према њихову раду, поделио у три групи и анализујући им рад показао сам како творца документа не треба тражити ни у првој нити пак у другој групи, већ у оној лоследњој, чији су главни представници, султан Јахија и капетан Јован Ренези. С тога сам о њима

173 ) У деиеши Суријановој Већу Десеториде од 17. јуна 1613. год. ( СоттшпсаГе М СопвгдНо ба X, јШа 6).