Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

1493

задржати. По натпису прве расправе види се, да Цопев у њој говори о првим почецима самосталнога живота бугарскога језигса; то исто чини и Мидетић само са другог гдедишта. Али и поред тога ја нећу говорити о радовима обојице заједно, већ на но се о сваком, јер, како изгдеда, они нису сложни у самоме принцииу, на основу којега чине своја посматрања, а и задаци, које су они себи поставили, различни су: Цонев испитује бугарске дијалекте са ирактичке стране, т. ј. коју територију они заузимају на Балканском Нолуострву уопште, Милетић пак са теоријске, т. ј. које је место заузимао бугарски језик у словенској прадомовини. И први од н>их долази до закључка да бугарски дијалекти допиру до Мораве, други пак, да је бугарски језик најсроднији — рускоме! I Одавна се већ осећа потреба, да се среди богати дијалекатски материјал, растурен но бугарским часописима, а особито у Сборнику за народни умотворенил е!с., да би се бугарски дијалекти могли свести у групе, према којима би се сваком новом прилогу нашло одмах место. Не треба и помињати, да је ово веома важно и за старе сноменике бугарске, јер се они истом после контролисања њихових језичких црта данашњ. бугарским језиком могу с коришћу употребити за историју бугарскога језика. Иначе ће бити нејасни и загонетни. Али, сем овога, највећи значај дијалеката свакога језика, што је баш на овоме месту врло важно споменути, јер то у Цонева није довољно истакнуто, дежи у томе, што нам се њиховим поређењем открива најз т даљенија епоха у животу њихову, епоха заједничког лшвота њихових дијадеката. Многобројне језичке разлике између њих ишчезавају у далекој прошлости, уступајући своје место заједничким језичким цртама. Ово је најбољи и унраво једини критериум при одређивању дијалеката једног језика. Чим је немогуће дијалекте свести, из будн каквих разлога, на заједнички језик, то значи, да то и нису дијалекти једнога, већ различних језика. Због овог великога значаја, који имају живи дијадекти за историју свих језика, Цоневу је свакако ваљадо, да у Уводу Историји бугарског језика изнесе све оне дијалекте, на основу којнх ће он контролисати споменичке црте и којима ће се сдужити при реконструисању бугарског прајезика, па стога и све што овоме неносредно не помаже ваљадо је да изостане као непотребно, неупотребљиво, јер само у том случају сама ствар неће изгубити од своје научности и озбиљноста. Да ли је Цонев био увек свестан овога задатка иди не, видећемо одмах. После некодико уводних речи, где Цонев нозива Бугаре на иснитивање њихова језика, доказујући на мадо чудан начин, да странци не могу радити с успехом на њихову језику, он прелази на омеђавање територије бугарским дијалектима. Приметивши. да су бугарски и српскн језици два суседна и врло бдиска дијадекта, онвели: „Дуговремено су99 *