Просветни гласник

1494

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

седство и јаке везе (између њих) учиниле су, да су међу српским и бугарским језиком лсшикди погранични смешани говори, где се јасно види. како два језика могу узајамним утидајем да произведу трећи, који ће бити налик и на један и на, други. Такви смешани говори често су пута јабука раздора између подитичара суседних народа, али ће беспристрасан испитивач умети увек наћи истину, кад год буде имао пред очима не само садажњост, већ и прошлост тих говора" (стр. 11). Као да потврди то, он на потоњим страницама износи оваке границе буг. дијалектима : југо-западно захватају целу Македонију, источно и северно граниче се Дрним морем и Дунавом, „на северо-запад се граница" њихова „иоклапа са облашћу, где се северо-западни наши [т. ј. бугарски] ч—џ дијалекти мешају се моравско-ресавским дијалектом, који тек треба сматрати за погранични или смешан говор, а никако пиротско-трнски, као што се обично чиии" (13). ,Та граница, продужује он, полази од ушћа Тимока, и иде том реком до околине Ниша, одакле Бугарском [т. ј. Јужном] Моравом до Врања." Љ. Зар је и један бугарски шовинист, иитам ја, у својим сиовима о великој Бугарској могао нацртати себи лепшу карту бугарске народности него г. Цонев. Шта тада остаје за пристрасне, кад овако мисле беспристрасни. Очекивао сам, да ће г. Цонев на ма какав начин гледати да докаже своје тврђење, али, на жалост, методолошки тачнога и објективнога суда о целој ствари нисам нашао. Први је задатак г. Цоневу био, да каже, које су то црте, на основу којих се сва горња територија. може крстити једним именом. Њему је и самоме познато, да ту има много сиорних питања, па зашто се није задржао на њима? Њему, у Уводу бугарскоме језику, треба да је стало до истине више но игде, јер кад се удара целој згради рђав темељ, зна се, шта од ње бива. Дијалекте, који се находе на сноменутој територији, Цонев дели : прво на две групе према & у њима: на источне говоре, где се Ђ под акцентом изговара као ја, и западне, где се оно изговара увек као е (ст. 15.). Он и сам говори за ту црту, да јој не приписује велику научну вредност, али је и даље задржава зато, што се према њој сви бугарски дијалекти могу поделити у две.груие, западне и источне. Западне дијадекте, од источних, дели, у главноме, пруга, која спаја реку Вид од њенога ушћа, са Солуном. Источно бугарско наречје он дели на две групе: северо-источно и југо-источно. За основу поделе узео је опет глас ћ: у северо-источном бугарском, акцентовано ћ, т. ј. п прелази у е испред е потоњега слога, чега нема у југо-источном наречју; дакле северо-источно: ллто — летен, м.ллко — млечен, док југо-исгочпо остаје: ллтен, мллчен. Први дијалекат заузима целу Бугарску, обухватајући Средњу гору и падине Родопа; други пак од Родоаа до Сера и Солуна, а на исток докле се простире бугарски живаљ по тракијској равници. На граници тих двају говора находи се, тако звани, руиски говор, који се у по нечему разликује од оба сноменута. У границама ових под-дијалеката, има као увек у сличним слу-