Просветни гласник

наука и настава

1495

чајевима, и смешаних говора и ново насељеннх крајева са језиком, који нарушава континуитет старих говора. Ово је у Цонева врло марљиво изнесено (19 и д.). Шго се тиче самог изговора гласа 1з, то се и у томе разликују горњи дијалекти, јер, док се у северо-источном оно у наглашеним слоговима може обележити знаком 'а (акут означава умекшаност сугласника која претходи вокалу а) дотле се у југоисточном напр., у родопском, изговара као е а. Али што је најглавније и тај се изговор не сме узети за заједнички ни свима северо-источним, ни свима југоисточним дијалектима, а ово је врло важно за реконструисање старога изговора овога гласа. У северо-источним дијалектима око Свиштова, Никоиоља, Ловча и друг. оно се не претвара у е, под горњам погодбама (Павлићанп). Изговор тога гласа може се обележити знаком 'а. Сличан изговор овоме находи се и у селима око Солуна, који Цонеи бележи знаком "а. У разлошком говору, који је на граници између источних и западних буг. дијалеката, изговора са 'ћ тако, да му је први део непалаталан, те га зато Цонев бележи знаком ж. Сем тога према изговору неакцентованога 1; деле се горњп говори на мање групе, у што ја нећу овде улазити. У западним бугарским дијалектима находи Цонев е место 4, које је у ееверо-западном дијалекту тврдо, у средње западном дијалекту мекше, у југо-западно меко. Ово е Цонев назива „пр-ћгласено" т. ј. измењено н у е. јер он мисли, да је у заједничко бугарскоме 4 прешло у л, које се доцније различно развило у различним дијалектима. Томе питању он посвећује целих 13 страна (34—47). Он као да је заборавио, да је на ст. 15 рекао, да сам не верује у научност поделе дијалеката према 4 и као да је сад хтео да докаже, да, је таква подела ипак научна. Зато мује било потребно, да све горње варијанте л изведе из једнога гласа. За мишљење Цоневљево уопште то је врло важна ствар. Ако он није у стању да покаже, како се из заједничко-буг. ја развило у западно-бугарским дијалектима е, онда и његова подела бугарских дијалеката не ваља, а према томе и све што он говори о бугарскоме пореклу „западно-бугарских" дијалеката. Да бп дакле горње доказао, он наводи прво Факат, да је у старословенскоме г ћ гласило као еа (еа) или 'а. Ово је тачно само за један део дијалеката старосдовенских, јер чим су у Дириловици 4 и га добили различне знаке, то значи, да су се различно и изговарали. Да би показао, како је постао од 4 тај дифтонг (еа), он наводи гг (н он назива, у осталом, не знам за што, дифтонгом ), и друге случајеве, који су могли изостати без икаква уштрба по саму расправу. Да докаже да се 4 у бугарскоме изговарало као 'а г. Ц. наводи 11 тачака, које он назива „очевидни доказателетва." Специјално за бугарски језик има значаја само 8. тачка, све остале тачке или немају никаква значаја или имају значаја само за етарословенски језнк. Никаква значаја ни за бугарски ни за старословенски језик немају: т. 3. 4. 9. 10. 11., јер су се појави, о којима се у њима говори, или развили у за-