Просветни гласник

1496

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

једничко-словенском ј. (бежати, слоучаи и сл.) и.ш су ногрешно протумачени: напр. дех)евн'ншп (т. ј. — л'ннши) није иостало од дерев-4н, већ је наставак — лнип пренесен из случајева, где се 4 находило посло оних сугласника, после којих оно прелази у а, напр. кожални и сл. Ово вреди и за остале случајеве у т. 9. на којима се ја нећу више задржавати. Па и поред свега тога, јасам лотпуно уверен, да је у заједничком бугарском, а тако ја зовем онај дијалекат, који лежи у основп источно-бугарским дијалектима Цонева, било "ћ = звуку еа. Цоневу је, према подеди његовој буг. јез. на дијалекте, било потребно, да по што по то докаже, да се и е западно-бугарских дијалеката развило из горњега 'а, које је он ставио у основу својој деоби. „Подазећи, вели он, од заједничко-бугарскога 'а м. "ћ, које се сачувало још у већини источних говора, ја замишљам западни изговор 1з (= е) као „пр-ћгласЂ 1 - источнога; и то такав „прћгласт." какав се извршио у другим дијалектима словенским много раније, сем пољскога". Из овога се види, да Цонев прелаз 4 у а сматра за заједничко-словенски. Он то изреком не вели, али се то тако исто јасно види из тачке 6 (стр. 36), где оп за подударањепољскогибугарскогјез.уизговору стар. "ћ вели, да „нееслучаино, а е органически свљрзано ст> старото нроизношение на 4" (36). Међутим прелаз ћ у 1а у пољскоме језику — јесте црта, које није било у заједничко-заиадно-словенскоме а још мање у заједничко-сдовенском (Испор. о овоме у Куртене, 0 древне полвскомт, азнкћ, стр. 76 и даље). Да тога није бпло ни у заједничко-словенском јез. види се из свих осталих језика словенских, јер да је у заједничко-слов. био иознат прелаз 1 у 'а као у буг. или пољ., ми бисмо очекивали да ће се то 'а задржати и у осталим словенским језпцима као и у њима. Ми имамо права тако да суднмо зато што у оним случајевима, где је ћ (= етимолошк. е) заиста прешло у заједничко-словенскоме језику у 'а (напр. бЂжати и сл.), оно је тако и сада остало у већини словен. језика, а није прешло у е као што би то требало да буде, да је хипотеза Цоневљева тачна. Чим ствар овако стоји, онда би се прелаз 1а „заједничко-бугарског" у е морао извршити специјално, да је хипотеза Цоневљева ма и о тим дијалектима тачна, у животу „западно-бугарских" дијалеката, међутим и то је немогуће, јер кад би горње 1а прешло у е, морало бп прећи и етимолошко га у е, чега у тим дијалектима нема (исп. ја, јагње (агње) у ч — џ дијалекту). Значи дакле, да је у њих е (= ■ћ) старо, да су га они собом донели из прасловен. јбз. и тако сачували до данашњег дана. Према овоме Та = ћ нити се молсе поставити као заједничка црта дијалеката на иростору, који је Цонев ограничио, нити се ћ уопште може уиотребити као згодно дијалекатско мерило, да се горњи дијалекти споје у један основни језик. Што се тиче питања о томе, кад се извршио прелаз горњега Га у е, то Ц. за њега вели, да ће се решити заједно са пита-