Просветни гласник

1498

просветни гјаснпк

гласова, које Ц. назива заједничко-бугарским, а видеди смо да их заиста нема, онда го значи, да овај дијалекат није улазио у бугарску заједницу, није, нити може бити бугарски дијалекат уопште. Ово се особито јасно види, када се узме целокупноет његових језичкпх црта. и испореди са параделпим бугарским цртама. Г. Цонев их је свео у осам тачака (стр. 55). Али и ако их има впше, и оне су довољне, да покажу дубоко разлнку између овог дијалекта и бугарског језика: ж прелази у у, н и б = б , које се донекле одликује од буг. полугласа, епент. л и т. д. То су све црте, у којима се тај дпјалекат слаже са српским јез. С тога је потпуно бескорисно напрезање госп. Цонева, да на сваки начин сузбије вредност овим цртама и изнесе, како се овај дијалекат не слаже са српским језиком, већ моравско-ресавским, који тек представља, по мишљењу Цоневљеву, бугарско-српски дијалекат. Ја се не бих на овоме више ни задржавао, јер је, мислим, из горвега за свакога јасно, шта представљају ч — џ дијалекти, да г. Цонев није нокушао и као Гасћпшш то да докаже. „Имајући пред очнма, вели он (стр. 58), да тај дијалекат строго разликује шт, — жд^ од шт 2 — жд 2 , закључујемо, да се у љему ч; — џ м. шт — жд јавило самостално и независно од заједничко-бугарскога. Али зато нек се још не мисли, да северо-западно наше наречје стоји ближе српскоме језику, јер га од њега деле многе особине, заједничке му са нашим језиком; сем тога се и сам изговор гласова ч — џ м. шт — жд разликује од српских & — ђ, тако да их и сами Срби (Новаковић и Веселиновић) лепо одлик 3 г ј У од сличних српских звукова и бележе их са ч — џ, а не с И — (}. За ово питање интересно је, како се сам дијалекат понаша према српским гласовима Л — -ђ, Он их разуме као к' — г\ који се у њему тако и изговарају: м. срнске речи р/јав не вели се ргџав, већ ргг'ав и т. д. „Замена 1ј — <!ј гласовима ч — џ у томе дијалекту није бугарска, алн није ни српска; она је идентична старо-руској замени тих гласова; кад би било ма каквих трагова од руског полногласја, одобрили бисмо одмах претпоставку Облакову (Агсћ. XVII, 608.), да је тај дијалекат откинут од карпатско-руског (малоруског) језика. Или се, можда, та деоба извршила лре него што се јавило руско полногласје?"... (59) „Ма да се, вели он даље, северо-западни ч ■— џ дијалекат не слаже са заједничко-бугарским језиком што се тиче замене гласова Ц и Ај, он је ииак у основи својој бугарски дијалекат и, ако пропратимо његов развитак, видећемо, да су небугарске ирте унесене доцније; те, доцније унесене особине, не потичу унраво из српскога језика, већ из моравско-ресавскога дијалекта, који ја још не сматрам за српски, већ за смешан сриско-бугарски иогранични дијалекат; за то и находимо у нашем северо-западном ч — џ дијалекту такве „туђе" особине, које су познате и моравскоме дијалекту; правих пак срнских црта још нема. Тако напр. сраског акцента, срнског квантитста у њега мема; српског јасног изговора г, и ђ као и лабиал-