Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРНКАЗИ

1689

да их народ послуша, али се мучно и живом речју што постиже, а то ли писаном. Него изгледа да су ове декарске поуке из календара Здравца, што га је г. Рад. Вукадиновић издавао. То је требало напоменути, макар и да нису чланци узимани бага у оном облику у коме су тамо. Ако је прирођивачу главни смер корист народна, неће томе смеру ништа сметати ако се означи чији је који састав у збирци. То је, у осталом, једна врста пажње према добрим писцима, а то се ради свуда у образованоме свету. * Приређиваае књига за народ доиста је користан посао. Само, ваља имати на уму да је тешко дати једну књигу која ће бити и за омдадину и за народ. Омладина (разумем школска) има своје захтеве у погледу лектире, а прост народ своје. Народу треба говорити једним тоном, омладини другим. Омладини пристаје боље емоциона лектира, народу просте а практичне поуке, разумљиве ириче, и леие иесме испеване у духу народног певања. Па онда, за писање и једних, и других књига, као и за приређивање збирака иште се велика спрема и много пажње. Треба имати критичности п укуса; треба знати и нашу књижевност и бар коју одјачих европских. Није рђаво кад послове оваке врсте предузима једна групица пријатеља народног просвећивања. Узајамним радом неколико бољих књижевних радника постићи ће се једрије и критичније приређивање збирака. Само не треба склапати нарочита друштва и бирати одборе — јер онда оде сав рад на Формалности. Но ако учитеље народних школа, а они највише и приређују дечје збирке, доиста руководи општи интерес, увек је добро кад се један у другога припитају. Али две су ствари у том послу од највеће важности: прво, одредити прецизан циљ приређивачу дечјих књига, и друго, настојавати да не промакну и такви радови, који су супротни истакнутом циљу. Најгоре је кад се у раду опажа недоследност, и кад се на једном месту побија оно што се на другом енергично тврдило. Па онда стил! У дечјим књигама немило нас дира одсуство сваке живости, недостатак поезије, слабост израза, нетачност Фраза, набацаност незнатних ситница. Има тамо много слабих, убогих описа; много празних диалога, баналних реченица, ненотребног задржавања. Међутим важне ствари једва се и додирну; пропусти се каква благодарна сцена, не употреби се права реч, обустави се право ноетско исказивање. То долази најчешће са невештине пишчеве, а катшто из рђаво схваћене васпитачке дужности. Изгледа да живот плаши дечје писце, јер се боје да им не поруши дисциплинске замке што их око васпитаника подижу. Они и не осећају да се истином најбоље васпитава, само ако је та нстина све-