Просветни гласник

102

ЕРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Шта треба да чинимо другима — вели Бен — и шта имамо од. других да очекујемо, прво с.е учи личним искуством. Ми стуцамо у друштво у потпуној зависности, и морамо да следујемо заповестима јаче спле од нас п да се навикавамо на послушност. То је наше прво морално васпитавање и чини његов највећи део. Утидањем многих друштвеиих чланова на нас и нас на оне с којима долазимо у различне друштвене положаје и односе, добивамо како знање о нашој дужности тако и нагон да јој следујемо. Овај првобитни и лични извор моралнога васпитања аналог је са васпитањем на физичкој области, где ми личним искуством сазнајемо добре и зле последице од закона који владају у природи.')) Кад се превиди зпачај ових нримера од сопствених доживљаја онда е лако могу породити многе забуне и неправилности у васпитном послу.. * Овим сопственим доживљајима, као непосредним примерима, приближни су, по непосредности утицања на васпитаников морални развој, само још очигледни примсри, где као пример служи иосматран рад других. Оии чине другу групу непосредних иримера, а о њима ће се расправљати у чланку који долази за овим. (СВРШИЋЕ СЕ) Срет. М. Аџић.

ОДГОВОР НА „ЗАМЕРКЕ БЕЗ ВРЕДНОСТИ".

У књижевном и научном листу „Еолу" (од 16. августа ирошле године у 3. и 4. свесци на страни 227.—230. стране) у чланку „ Један лист из синтаксе Јанка Лукића" приказао је г. К. Миленовић један лист моје синтаксе и то седми лист (стр. 15. —16.). И ако после оцене г. Луке Зиме о мојој синтакси (види „Бранково Коло", бр. 50., 51. и 52. за 1899. годину) не би требало ни да одговарам: г. Миленовићу, ипок то чиним колико због самог г. Миленовића, који није разумео ствари, толико и због оних, који мисле као и г. Миленовић, а биће их доста и таквих. У својој књизи ја сам казао да је г. Миленовића српска синтакса (Ннш,. 1894. г.) без вредностн и при том остајем. Да је без вредности, казао је и г. Миленовић, и ако не директно, у предговору те своје књиге. Он вели: „Ову сам књигу написао нарочито за оне који су српску сивтаксу учили по књизи г. Ст. Новаковића". Еад неко пише књигу за кога, који је већ ту књигу учио, онда он не зна, шта ради. Они, који су учили срнску сннтаксу од г. Новаковнћа, знаће без сумње, ако не више, а оно бар онолик.о, колико је у књпзи г. Мнленовића и зато нпје требало да г. Миленовић пише књигу „за оне који су српску синтаксу учили по књизи г. Ст. Новаковића", јер-

Ј ) Упоредита : А. Ђат, Ег21е1шп&, стр. 414 и 415.