Просветни гласник

114

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

Пејатовића, наставника ове школе, 0 иесми и иевању, говорену на Св. Саву ове године, а за тим неко.шко „српеких народних умотворина из Маћедоније". Ове „народне" умотворине заступљене су с једно петнаестину песама, које су поједини ученипи прикупили, и једном причом, коју је на „народном језику из битољске околине" нсшисао један ученик IV. раз. ове гимназије. Ми се не устежемо одмах рећц да се у овом литерарном делу има многом чему замерити. „Народне умотворине", како су овде објављене, имају само тај значај, што показују похвалну црту, да се ученици овог завода баве и овим послом и да своје образовање допуњују и овпм путем. Али оне нису ни тако покупљене, ни тако приређене, да збиља могу бесарекорно Послужити и као лектира и као какав значајнији филолопгко -етнограФСки докуменат. Све је ово рад неколико ученика и то још ученика из нижих гимназијских разреда, а то је већ по себи један факат, који им смањује вредност. Отуда је с друге стјзане ваљда и дошло да кад се ове умотворине —• нарочито песме упореде у погледу језика са сличним, које су из исгих крајева објавили други скупљачи ових предмета, а оно се увиђа да су ове овде објављене много несавршеније, много јаче инспироване елементима језика, који се у Маћедонију увлачи одонуд Рила и Балкана. Наравно, ови скунљачи то нису ни могли увидети нити их пурификовати, те можда тако могу онима, који српски језик виде само у облику херцеговачког дијалекта или у језику Вукових публикација, дати прилике да се овим Фактом послуже за негирање наших народних аспирација. Чудно је у том смислу што су приређивачи ишли чак тако далеко да су, на прилику, мислили да им треба објашњавати и таке ствари, које апсолутно није требало објашњаватн, сем ако се није имало уверења да језик, уиотребљен овде, у основи својој има битних разлика чак и од нашег књижевног језика. Примера ради помињемо да су се така објашњавања распрострла и на речи: да се откиниме, в' једн'ш, волк, иештера и т. д. које су „тумачене" са: да се избавимо, један иуг, вук, иеЛина и т. д. Међутим јасно је за свакога да оне не би ни за каквог читаоца ни у Шумадији ни игде чиниле каквих тешкоћа! Нриређивачи су нарочито осетили потребу да таква објашњења унесу у ону прозно наиисану причу из битољске околине, која прича нма још и ту ману, што су јој излагање и ред мисли врло збркани, нелогични и некњижевни Може бити да с једног чисто школског . гледишта није без замерке ни онај случај, да је Управа допустила публикацију по које песме, која садржи у себи елемената, који по мало могу барем за ученике бити неприлични и галантни. Таква је на прилику друга песма из паланачке казе (стихови: „Држ девојче за сисје", итд.). Али се још највише има замерити публикацији прве песме из скопљанске Црне Горе, која је но себи, може се рећи, клепана у новије доба а међутим може фактички послужити као аргуменат иротиву наших аспирација, поред свега тога што је њен језик чист, скоро књижевни, српски језик. Јер кад „Бугарка" на планини тугује: „Зашто ме, мајке, роди Бугарка?... Заш' не ме роди Србљанка?" и Управа српске мушке гимназије у Сконљу, које је за неколико часова јужније од места порекла ове песме, даје најшири публицитет и такој песми, онда го може бити прилика да се њена омашка протумачи онако, како нико од нас не би желео, и да се, не гледајући на то, што песма није у ствари народна, изведу закључци, пред којима би се и Управа морала тргнути. Све то пак даје нам права да зажалимо што се није мало већа пажња обратила на ове ствари и што цео овај „Литерарни део" није друкчије удешен. Наравно, да он и такав, какав је, има и својих лепих страна и ми не пропуштамо напоменути да се, на прилику,