Просветни гласник
78
ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК
достигне висину евроиских Университета, али су јој свакад сметале нрилике, у којима је била, а у којима је, донекле, и данас. Све ако би била и неправда, кад бисмо рекли, да она до сада ни је никако прелазила и на поље самосталпог стручног и чисто научног рада, и да у томе раду није показала и погдекоји знатнији успех —■ нарочито у последње време —: опет морамо признати, да све то ни из далека не одговара оним захтевима, који се данас стављају правим центрима за Просвету и Науку једне земље, иа према томе ни угледу ни потребама њеним. Шта више: — морамо, истине ради, и против своје воље констатовати, да се у њој ни чисто националне струке — н. ир. Српска Историја, Српски Језик, Српска Л итература, ЕтнограФија и т. д. — нису могле довољно развити; — бар не онако, да и странце привлаче, а да домаће не гоне у туђину. Ко је имао иоле могућности, доиуњавао је своје стручно и научно образовање на страни — па баш и из онпх струка, које су имале нредставника у нашој Великој Школи. Природна последица свега тога у брзо се јавила. Наша Велика Школа није имала атракционе снаге ни за домаће, ни за странцебаш ни за своје чисто националне катедре. Питомци њени, школовани људи у Србији, ретко су кад тражили, да стану на своје ноге: ретко су се кад одавали стручним иозивима и предузећнма, који •траже праве стручне и научне самосталности и личне иницијативе, него су се, махом, одмах склањали у затпшј е: — у пасивну улогу чиновничке службе по разним државним надлештвима. Боља, угледнија месга у држави заузимали су, наравно, они, који су на страни своје сгручно и научно образовање добили или допунили, али су се и они ретко кад одавали самосталним, продуктивним предузећима. Чим се појавило какво важније и озбиљније питање, ретко су га кад деФинитивно решиле домаће снаге, него махом странци често баш и из области оних струка, које се код нас предају већ преко 80 година. Махом смо били или туђи ученици, или — што' је још много горе и опасније — у иотпуној стручној и научној зависности од туђинаца. Нашом несрећом зависили смо у томе, у већини случајева, баш од оних, који нас врло радо држе у тој зависности, те су с тога веома предусретљиви, али којима ми не бисмо смели бити ни у чем обвезани... Оно мало самосталних радника; оио мало одличних стручних и научних снага наших, што су без туђинске помоћи и без утицаја туђих школа ипак стекли паучна гласа и код нас и на страни, постигли су то више ванредним својим даром, необичним трудом и упорном издржљивошћу као самоуци, него школом и методским радом, а шта то значи и за њих и за Науку, најбоље би нам они сами могли објаснити.