Просветни гласник

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

221

створ за највећу препоруку. То, наравно, не бива у свима баснама, али је битни мотив многих од њих. Басне немају у себи много поезије, оне су суве, с поуком и сувише испољеном, везаном јако за свакодневни живот. У њима једва ако има трага од виших идеја, без којих човечанство не би могло напредовати. Оне не упућују људе да у животу чине ваљана дела ради оиштег благостања, нити у њима изазивају социјална и патриотска осећања. Оне их, напротив, уче како ће постати ситне душе. те целог века откдањати од себе сваку непријатност, живећи једино за своје лично добро. * Приче су у овој збирци све кратке и непотпуно израђене. Две од њих: „Поправио се" и »Шта вреди слобода" имају добру замисао, и могле би, у ваљаној обради, бити од велике вредности. Али овако кратке, без разраде, сведене само у просту поуку, губе сваку важност. У првој причи један неваљао дечак, кога су полу-смрзла донели у болницу, после оз дрављења добива апетит да постане поштен. И сад, место да се обрати пажња на то његово препорађање, да се покажу његова осећања у том прелазном стању, и да се што јаче истакне душевни прекрет, износи се један иодужи говор, којим овај дечак издекламује доктору своју одлуку. Чему сад служи ова исцеђена, сува и полумртва причица? Да поучи децу, рећи ћете! Али рђава деца неће је ни читати, а доброј деци није од потребе да сазнаду ову промену. Али и да би је сви читали, хоће ли она, оваква каква је, моћи ма што ^тицати на децу? Може ли им начинити неваљалство мрским а добро милим, може ли изазвати осећања и подстаћи их да мисле?... Друга је прича мало боља, али и она је неразрађена, мршава, удешена као нека лекција из морала. „Љубав према отаџбини" изгледа као подражавање Француским патриотским причама из времена несрећне 1870. године. Њих је у Француза много, а писали су их и слабији приповедачи и први романисти њихови (Зола, Доде, Мопасан и др.). Наша прошлост била је доиста витешка, и приповедачи би у српским устанцима и познијим бојевима могли наћи много градива за јаке патриотске приче. Али за те теме треба снажно и вешто перо, те да прича узбуди читаоце. Овде није тај случај, али је ипак ова прича најбоља у целој збирци. Прича „Како се воли мати" спада у оне моралне причице које~се увек иишу по једном истом калупу. Узме се једна сирота жена, која има једно или више деце. Жена се разболи а деца или иду на тешке радове, или беру јагоде и носе у град на продају, или најзад нођу да траже милостињу. На свим тим путевима нађе их какав богат човек (кога приповедач увек има на располажењу и шаље где треба), обдари их, или их