Просветни гласник

222

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

чак заједно с мајком узме под своје, те од њих постану честити људи. Мати умре пре или после, а деда остану захвална своме добротвору, као што се то пристоји доброј деци, и као што то ко бајаги бива у свету. Оваких су прича препуне читанке и друге дечје збирке. Оцењујући дечје књиге ми смо их надазили готово у свима, а у понекој књизи и две и три заједно. За њих не треба имати никакве способности приноведачке, никаквог уметничког осећања, не треба познавати живот, не треба водити рачуна о истинитости, ни о правом моралу. Оне се пишу лако, тобож у намери да утеше сиромаха и да ваљда побуде људе на добра дела. Али јадно је сиротињско поуздање у те измишљене богаташе, а тешко и да има таквих богаташа које ће једна, дечја прича начинити милосрдним. У „Другарској љубави" прича се како је један дечко дао другоме четири динара на поклон да купи мајци лекове. За та четири динара добри Душан добио је много : похвалио га је учитељ; његову славу разносила је сирота жена, којој су његова четири динара. спасла живот; хвалилц су га сви људи, а родитељи су му купили много лепих књига и сдика. Као што видите дечко је добро ћарио: купио је за мали новац велику славу. И сад и нама не остаје друго, до да заједно са писцем узвикнемо деци: „Драга децо! Угледајте се на Душана..." Причу „Четири пријатеља" која личи на народне (или можда и јесте народна) завршио је писац овим речима: „Ко погоди чему нас учи ова прича, то је добро и разумно дете. Погоди!" Добра и разумна деца навикнута су на обавезно школско тумачење, те ће једно од њих одговорити: „Ова нас прича учи да будемо задовољни оним што добијемо". Али какав несташан дечак, кога још школа није удобрила и уразумила моћи ће с правом одговорити: „Ова нас прича учи да човек може постати богат, ако оде код неког мудрог старца и добије један орах, који ће му помоћи да нађе златну руду". Доиста, већина народних прича, па и ова што на њих личи, уче нас, у главноме (кад се већ и у њима жели наћи поука), како ћемо без великог труда и муке доћи до голема блага. Супротно овим причицама, у којима се људи доводе до богаства, има једна (,Не зна здрав, колико је богат") у којој анђео врло опипљиво доказује човеку да је боље бити здрав но богат (као да се не може бити с једне стране здрав и богат, а с друге болестан и сиромах), и нуди му десет хиљада дуката па да га. ослепи. Човек, наравно, не пристаје на то, и онако у забуни и заборави да потражи од анђела тај новац без трампе за очи, просто на поклон. Збунио га је соФизам анђелов, јер он није ни мислио да да здравље за благо, него да уз здравље има и што од новаца. Ова причица зато је испала овако неодређена, што је прерада једне друге. У тој другој износи се како сиромашак завиди једном богаташу на сјајном екипажу. Богаташ је, међутим, био без ногу, и ова