Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

181

у почетку више учи школском животу но и самим сопственим доживљајима. Друштвени /нивош даје безброј прилика где васпитаиик може посматрати најразноврсиије догађаје, како оне у којима и сам суделује тако и оне који се тичу међусобних односа појединих чланова друштвених ван породице и школе, па онда памтити те догађаје и узима их за пример у својим радњама. Ово важи чак и за одрасле, а за неодрасле још у много већој мери. Ови утицаји могу по некада бити веома снажни, према томе, у колико су ређи и чудноватији и у колико потичу од лица која је васиитаник већ запоштовао или им се дивио по чувењу. „Шатобријан је — прича Смајлс — видео Вапшнгтона само једаниут у животу, али му је и то доста било за цео живот. — Пошто је описао разговор који је са америчким великаном имао, овај славни књижевник Француски ве.ш: „Вашингтон је легао у гроб нре него сам се ја са књижевним светом и упознао. Ја сам за њ био један из гомиле, јер је он био у свој својој слави, а ја у незнану мраку. Име моје није он, можда, задржао у памети ни за један дан, али ја сам сретан што је он мене и погледао. То ме је загревало целог осталог живота, е има неке силе и у погледу велика човека".') А./1 И су примери из друштва, на жалост, често врло неподесни за васпитне цељи. Пре свега има васпитаник овде више прилике да посматра оно што је рђаво или бар индм>ерентно за његово морално развијање, но оно што је добро и нарочито важно. Затим, деци су у овим примерима већим делом сакривени: негде узроци, негде последице, а негде и једно и друго. Даље, врло често добивају овде деца за посматрање само поједине одломке од догађаја а не цео догађај. Осем тога, друштвени су догађаји деци ке.Ким делом још неразумљиви, прво стога што су понекад врло сложени, а друго и стога, што сами васпитаници још немају довољно личног искуства из разгранатог друштвеног живота. — Из свега тога излази да су ови примери врло сумњиви и да су за морално васпитавање неподесни као прости очигледни примери, а без допуне објашњењем, поуком и саветом. Овде је васпитачка дужност, да мотри на то, ко ће с васпитаником долазити у додир и шта ће он од друштвених догађаја посматрати, и да му у свакој прилици притиче у помоћ поуком, која ће му објаснити оно што он сам не разуме и допунити му оно што је сакривено од њега, па онда дати кратак савет како треба у сличној прилици радити. Где се укаже згодна прилика за добар пример, ту треба васпитаника намерно водити да види ма један део догађаја, а остало му треба речима допунити и објаснити. Но од неморалних примера треба што више скла-

Ј ) Смајлс, Карактер, стр. 55 и 56,